Ја, научник атеиста, верујем у чуда

Завиривши у свој микроскоп, угледао сам смртоносну ћелију леукемије и одлучио да пацијент чију сам крв прегледавао мора да је мртав. Било је то 1986. године и гледао сам велику гомилу „слепих“ узорака коштане сржи, а да ми нису рекли зашто.
С обзиром на малигну дијагнозу, претпоставио сам да је то за парницу. Можда је ожалошћена породица тужила доктора због смрти која се заиста није могла учинити. Коштана срж испричала је причу: пацијент је прошао хемотерапију, рак је прошао у ремисији, а затим се релапсирао, добио је други третман и рак је по други пут прошао у ремисији.

Касније сам сазнао да је још увек била жива седам година након својих мука. Случај није био за суђење, али га је Ватикан сматрао чудом у досијеу за канонизацију Марие-Маргуерите д'Иоувилле. У Канади се још није родио ниједан светац. Али Ватикан је већ одбацио случај као чудо. Њени стручњаци су тврдили да није имала прву ремисију и рецидив; уместо тога, они су тврдили да је други третман довео до прве ремисије. Ова суптилна разлика била је пресудна: мислимо да је могуће излечити у првој ремисији, али не и након рецидива. Стручњаци у Риму сложили су се да преиспитају своју одлуку само ако је „слепи“ сведок поново прегледао узорак и открио оно што сам видео. Мој извештај је послат у Рим.

Никада нисам чуо за процес канонизације и нисам могао да замислим да одлука захтева толико научних разматрања. (…) После неког времена позван сам да сведочим у црквеном суду. Забринут за оно што би ме могли питати, понео сам са собом неколико чланака из медицинске литературе о могућности преживљавања леукемије, истичући главне кораке ружичастом бојом. (...) Пацијент и лекари су такође сведочили на суду и пацијент је објаснио како је пришла д'Иоувилле-у током рецидива.
После још више времена, чули смо узбудљиву вест да ће д'Иоувилле освештати Јован Павле ИИ 9. децембра 1990. Сестре које су отвориле сврху посвећења позвале су ме да учествујем у церемонији. У почетку сам оклевао не желећи да их увредим: ја сам атеиста, а супруг ми је Јевреј. Али били су срећни што су нас укључили у церемонију и нисмо могли да превидимо привилегију да лично будемо сведоци признања првог свеца наше земље.
Церемонија је била у Сан Пиетру: биле су часне сестре, лекар и пацијент. Одмах затим срели смо Папу: незабораван тренутак. У Риму су ми канадски постуланти поклонили књигу која ми је коренито променила живот. Била је то копија Позитио-а, целокупног сведочења отавског чуда. Садржао је болничке податке, транскрипте сведочења. Садржао је и мој извештај. (…) Одједном сам са чуђењем схватио да је моје медицинско дело смештено у ватиканске архиве. Историчар у мени је одмах помислио: да ли ће бити и свих чуда за прошла канонизација? Чак и сва излечења и болести излечене? Да ли се медицинска наука разматрала у прошлости, као и данас? Шта су лекари тада видели и рекли?
После двадесет година и бројних путовања у ватиканске архиве, објавио сам две књиге о медицини и религији. (...) Истраживање је открило запањујуће приче о исцељењу и храбрости. Открила је неке шокантне паралеле између медицине и религије у смислу расуђивања и сврхе и показала да Црква није оставила науку по страни да влада над оним што је чудесно.
Иако сам још увек атеиста, верујем у чуда, невероватне чињенице које се дешавају и за које не можемо наћи никакво научно објашњење. Тај први пацијент је још увек жив 30 година након што је погођен акутном мијелоичном леукемијом и не могу да објасним зашто. Али она зна.