Вицка из Међугорја: Испричаћу вам о чудима Госпе

Јанко: Вицка, зар ти није чудно што сам те тако мало питао о међугорским чудима?
Вицка: Заиста. Скоро да сам лоше мислио о теби.
Јанко: Реци ми отворено шта си мислио.
Вицка: Не, стидим се тога.
Јанко: Али реци слободно! Знаш шта ми увек говориш: "Не бој се!"
Вицка: Мислила сам да ти уопште не верујеш у те ствари.
Јанко: Добро, Вицка. Не плаши се; али ниси погодио. Ево, одмах ћу ти доказати. И сам сам био очевидац изненадног исцељења, које се догодило поводом сусрета харизматика Канаде, док су се јавно молили за исцељења, после свете мисе [групу је предводио познати фра Тардиф]. Знате добро како је све било дирљиво. Изашавши из сакристије, уз мердевине, умало не погазих жену која је плакала и ликовала од радости. Неколико тренутака раније, Господ ју је чудесно излијечио од тешке болести коју је годинама лијечила у мостарској и загребачкој болници. Бавио се и бањским третманима. Вицка, да ли ти је досадно?
Вицка: Молим те, само напред!
Јанко: Жена је годинама боловала од „мултипле склерозе“, али је пре свега патила од недостатка равнотеже, толико да није могла сама да стоји. Чак ју је и те вечери муж скоро носио. Пошто због велике гужве нису могли да уђу у цркву, остали су напољу, испред врата сакристије. И док је свештеник који је предводио молитву објавио: „Осећам да Господ у овом тренутку лечи жену која болује од мултипле склерозе“, поменута госпођа је у том тренутку осетила као струјни удар по целом телу. Истовремено се осећала способном да стане на своје ноге. Тако ми је сама рекла, одмах потом. Силазећи низ степенице схватио сам да се некоме нешто догодило. Чим ме је угледала, госпођа је потрчала према мени и поновила плачући: «Брате мој Јанко, оздравила сам!». Убрзо је сама отишла до свог аутомобила, који је био удаљен више од сто метара. Као што видиш, Вицка, и ја сам лично доживио ове тренутке у Међугорју! Само што сам мало наставио и вероватно сам ти досадио.
Вицка: Забога! Било је веома интересантно. За стварно.
Јанко: Само да додам: ту жену познајем од малена. Пре много година сам је припремао за Кризму и Прво причешће. Касније сам је поново видео, чак и након њеног опоравка. Неколико дана касније срео сам је саму, без ичије помоћи, док се пењала у Подбрдо, на место првих указања, да захвали Богу и Госпи за све што су јој учинили. Видео сам је и у парохијској цркви пре неколико дана како се креће брзо као и остали. Реци ми, Вицка, да ли сам ти стварно сметао.
Вицка: Већ сам ти рекла да је било јако занимљиво!
Јанко: Желим да вам кажем своје лично уверење о излечењу и чудима.
Вицка: Свиђа ми се, па не морам стално да причам и само ја.
Јанко: Добро. Иако знам довољно, више волим да ћутим када је у питању физичко лечење. То је и зато што се много пута оно што се не може јасније објаснити називало чудом. Хоћу и ово да вам кажем: за мене је највеће чудо када се грешник обрати, када се у тренутку промени, толико да од тог тренутка од атеисте постаје пријатељ Божији и спреман је за ово пријатељство са Богом, да поднесе све искушења и сав презир оних са којима је до претходног дана ратовао против Бога Вика, губа душе се теже лечи него телесна. И сведок сам управо таквих исцељења. Извините ме сада ако сам говорио као "професор". По мом мишљењу, телесна исцељења су служила за исцељење душе.
Вицка: Сад бих могла да ти кажем нешто о чему сам од тада много и много пута размишљала.
Јанко: Реци ми, молим те.
Вицка: Теби можда неће много, али мени јесте.
Јанко: Хајде, говори. О чему се ради?
Вицка: Реч је о преобраћењу интелектуалца. Чудан човек! На нашем састанку ми је говорио два или три пута о себи. Свашта је направио. Нешто га је довело до мене и разговарали смо. Дуго, дуго. Чинило би се да не верује ни у шта; с друге стране изгледа да је тако. Нисам више знала шта да радим с њим, али није хтео да ме остави. Молио сам се за њега и саветовао га да оде код неког свештеника. Рекао сам му: „Пробај. Можда!".
Јанко: Вероватно те није послушао.
Вицка: Не. Али кад сам увече дошла у цркву, док су се људи исповедали напољу, видела сам га: клечио је пред тобом. Мислио сам у себи: дошао си баш тамо где је требало!
Јанко: А онда?
Вика: Прошла сам и опет се накратко помолила за њега.
Јанко: Зар се овако завршило?
Вицка: Никако! Вратио се у моју кућу после три-четири месеца и спонтано ми рекао да је постао други човек, прави верник. Ово је за мене било право чудо. Како је Бог добар и моћан!
Јанко: Ево види како Бог све ради и лечи. Веома сам срећан што си ми ово рекао. Велика је радост када се овакве ствари дешавају. Свако од нас свештеника, који често долазимо овде да се исповедамо, проживљава ова искуства не само једном, већ више пута. Тако је било и у време Исуса, који је често комбиновао исцељење тела са исцељењем душе. Много пута, када је некога излечио, додао је: „Иди и не греши више“. То је исти Исус који и данас лечи.
Вицка: У реду. Знао сам да ћеш се извући.
Јанко: Али од чега?
Вицка: Из моје сумње, да ниси веровао у исцељења.
Јанко: Било је врло лако јер нисте имали разлога да сумњате. Ако и ти то желиш да знаш, на исповести сам чуо многа телесна исцељења која су ми говорила! Саветовао сам свима да донесу документа и да се представе у парохијској канцеларији, да упозоре на исцељење, у знак благодарности Господу и Госпи. Ово је добро. Али постоји још једна ствар која ме занима.
Вицка: Шта је?
Јанко: Кад би Госпа рекла унапред, некад, да би неко оздравио.
Вицка: Колико ја знам, он то није рекао ни за кога. Она увек препоручује чврсту веру, молитву и пост. Онда, шта ће Бог дати.
Јанко: А без ових ствари? В - Ништа!
Јанко: Добро, Вицка. Али оно што се десило малој Данијеле Сетки ми се чини чудним. У овом случају неки од вас су одмах на почетку рекли да ће оздравити, а не о овим условима. Кажем вам према ономе што сам чуо на касетофону.
Вицка: Али усред тог хаоса, ко би могао све време да мисли на све? Онај који је говорио добро је знао да је Госпа рекла Данијеловим родитељима да морају имати живу веру, молити се и постити. Само што није све то рекао наглас; само се овако објашњава.
Јанко: Добро. Надајмо се. Али једном си ми рекао, сад ми пада на памет, да је Госпа рекла да ће излечити младића и није постављала никакве услове.
Вицка: О коме сам ти тада причала? Сада се не сећам.
Јанко: Причали сте ми о младићу коме недостаје лева нога.
Вика: А шта сам ти рекла?
Јанко: Да ће га Госпа исцелити без икаквих услова, после обећаног Знамења.
Вицка: Ако сам ти то рекла, рекла сам ти истину. Госпа је рекла да ће у том тренутку многи излечити и са тим младићем се понашала на посебан начин.
Јанко: Како то мислиш?
Вика: Скоро сваки дан је долазио на Госпина указања и Госпа је показала да га посебно воли.
Јанко: Откуд знаш?
Вика: Тако је. Једном приликом, пред Божић на првој години, показала нам је своју болесну ногу. Скинуо је вештачки, пластични део са ноге и показао нам здраву ногу на њеном месту.
Јанко: Зашто ово?
Вицка: Не знам. Може бити да је Госпа мислила да ће оздравити.
Јанко: Да ли је он, у том тренутку, нешто осетио?
Вицка: Касније нам је рекао да му је било као да га неко додирује по глави. Тако нешто.
Јанко: Добро. Али Госпа није рекла да ће оздравити!
Вицка: Иди полако; Ја још нисам завршио. Два-три дана касније дошли су нам неки млади људи. Свирали смо и певали; међу њима је био и тај дечак.
Јанко: А онда?
Вика: После неког времена јавила нам се Госпа, раније него иначе. Поред ње је био онај дечак, сав умотан у светло. Он то није знао, али нам је одмах након тога рекао да је током указања осетио нешто попут електричне струје како му пролази кроз ногу.
Јанко: Кроз коју ногу?
Вика: Онај болесни.
Јанко: А онда?
Вика: Рекла сам ти шта сам знала.
Јанко: Али ниси ми рекао да ли ће нога да зарасте или не!
Вицка: Госпа нам је рекла да, али касније.
Јанко: Када?
Вицка: Након што нам да свој Знак, онда ће потпуно излечити. Ово нам је рекао средином 1982.
Јанко: Коме је то рекао: теби или њему?
Вицка: Нама. И ми смо га пријавили.
Јанко: И он ти је веровао?
Вика: Наравно! Он је то веровао и раније, када нам је то Госпа показала.
Јанко: Да ли се сећате када је Госпа ово обећала?
Вицка: Не, али можете њега питати; он свакако зна.
Јанко: Добро, Вицка; али нећу га сада тражити.
Вицка: Било би лако наћи; сваке вечери иде на мису и причешћује се.
Јанко: Добро. Али да ли он и даље верује у ово?
Вика: Наравно да верује! Он је сада један од наших; знаш и ово.
Јанко: Да, знам, у реду је. Време ће показати. Можете ли ми рећи да ли је Госпа унапред рекла некоме да ли ће оздравити?
Вицка: Обично не говори ове ствари. Не сећам се тачно, али знам да је једном за болесног рекао да ће ускоро умрети.
Јанко: По вама и по Госпојини, за исцељење је потребна чврста вера, пост, молитва и друга добра дела?
Вицка: А онда шта ће Бог дати. Нема другог начина.
Јанко: Од кога то Госпа тражи: од болесника или од других?
Вицка: Пре свега од болесника; а затим и породицом.
Јанко: Шта ако је болесник толико озбиљан да не може ни да се моли?
Вицка: Може и мора бар да верује; у међувремену чланови породице морају да се моле и посте што је више могуће. Тако каже Госпа и тако је, оче мој. Али сада ме занима нешто друго.
Јанко: Да чујемо.
Вицка: Можете ли ми рећи, иако није важно, колико је исцјељења до сада откривено у Међугорју?
Јанко: Сигурно, не знам. До пре неколико месеци било их је више од 220. За сада вам говорим само ово. Можда ћу вам неком другом приликом рећи нешто више о томе. Сигурно још има оних који нису пријављени.
Вицка: Наравно. Није важно пријавити их. Бог и Госпа знају шта раде.
Јанко: Вицка, да ли ти је сада јаснија моја вера у излечење?
Вицка: Да, идемо даље.