Богородица говори о себи и свом животу у Санта Бригиди

«Ја сам Царица Небеска, Мајка Божија... Пошто сам на почетку детињства упознала Господа, увек сам била пажљива и бојала се за своје спасење и за своју послушност према њему. Када сам знао да је Бог мој творац и судија свих мојих поступака, присно сам га волео; у сваком тренутку сам се бојао да га својим речима и делима не увредим. Затим, када сам сазнао да је он дао народу закон и заповести своје, и да је са њима учинио многа чуда, одлучно сам решио у души својој да не волим никога осим њега; и светске ствари су ми дале велику горчину. Када сам и ја сазнао да ће Бог откупити свет и да ће се родити од Девице, осетио сам се дирнут и потакнут толиком љубављу према њему, да сам мислио само на њега и нисам желео никог другог осим њега. Повлачио сам се колико је то било могуће од свакодневних разговора, и од присуства родитеља и пријатеља; Дао сам сиромасима све што сам имао, а себи задржао само једноставну хаљину и неколико ствари за живот. Није ми се допало ништа што није Бог. У срцу сам гајио непрестану жељу да живим до дана њеног рођења, да заслужим да будем слушкиња Богородице, иако себе нисам сматрала достојном тога. Заветовао сам се у себи да ћу остати девица, ако је то Богу мило, и да ништа друго на свету не поседујем. Сада, да је Божија воља била другачија, ја бих желео да се изврши његова воља, а не моја, јер сам се плашио да он не може и неће учинити ништа што је корисно за мене; за ово сам се, дакле, потчинио његовој вољи. Како се приближавало време за извођење девственика у Храму, по закону, који су моји родитељи поштовали, представљена сам са осталим девојкама; у себи сам мислио да Богу ништа није немогуће; и пошто је знао да никога осим њега не желим нити желим, могао је да ме задржи у девичанству, ако му је то било драго; иначе, да буде воља његова. Након што сам чуо сваку одредбу у Храму и вратио се кући, још више сам горео од љубави Божије, и сваког дана ме обасјавао нови огањ и нове жеље за њим. Због тога сам се више него обично удаљио од свих, остајући сам дан и ноћ, са великим страхом да ће моја уста проговорити и да ће моје уши чути нешто што је противно љубави Божијој, или да ће моје очи видети нешто дивно. Штавише, плашио сам се да ће ме ћутање спречити да изразим оно што је требало да кажем, и пазио сам да не направим ову грешку; будући тако узнемирен у свом срцу и полажући сву своју наду у Бога, одједном сам се сетио да помислим на огромну божанску моћ, како му служе анђели и сва творевина, и како је неизрецива и бескрајна његова слава. У заносу видех три чуда: звезду, али не као што на небу сија; светлост, али не као она која сија у свету; и осетих мирис, али не налик на биље или неку ароматичну материју, већ веома сладак и неизрецив, мирис којим сам био испуњен; и дрхтах од велике радости. У том тренутку чуо сам дубок глас, али то није био људски глас; и, чувши то, уплашио сам се да је то била илузија. Одједном ми се јави анђео, сличан лепом човеку, али не од тела, који ми рече: „Здраво, благодатни…“. Након што сам чуо његове речи, покушао сам да разумем њихов смисао, односно зашто ме је тако поздравио, јер сам био уверен да сам недостојан тога и било каквог добра које ми се нуди, али нисам занемарио чињеница да Богу ништа није немогуће, и да он може са мном да ради шта хоће. Тада ми анђео по други пут рече: „Онај који ће се родити од тебе је свет и назваће се Сином Божијим (уп. Лука 2); и биће његова воља“. Нисам мислио да сам тога достојан, и нисам питао анђела зашто или када ће се ова мистерија извршити; ипак сам питала како ће то бити, јер нисам била достојна да будем Мајка Господња, и нисам познавала човека; док сам изговорио ове речи, анђео ми је одговорио да Богу ништа није немогуће и да ће се све његове жеље испунити. Након што сам чула анђела, осетила сам огромну жељу да будем Мајка Божија, и осетила сам се испуњена великом љубављу; говорила је душа моја неизмерном неупоредивом љубављу. За то сам рекао речи: 'Нека буде воља твоја у мени'. На ове речи Син Божији се одмах у утроби мојој заче; моја душа осети неизрециву радост и сви удови мог тела поскочише. Чувао сам га у себи и носио без бола, без тежине, без нелагоде; Понизио сам се у свему, знајући да је онај кога носим у себи свемогућ. Када сам га родила, родила сам га без бола и без греха, као што сам га и зачела, али са таквом радошћу духом и телом да ноге моје једва дотичу земљу. И као што је ушла у све моје удове са свеопштом радошћу моје душе, тако је изашла не оштетивши моје девичанство, док су моји удови и моја душа дрхтали од неизрециве радости. Гледајући и дивећи се њеној лепоти, душа ми се испунила радошћу, јер сам знао да сам недостојан таквог Сина. Када сам погледао његове руке и ноге у које ће се забити ексери, чувши да ће, по пророцима, бити разапет, очи су ми се напуниле сузама, а туга ми је раздерала срце. И када ме је мој Син видео тако неутешног и уплаканог, веома се растужио. Али када сам помислио на божанску силу, поново сам се утешио, јер сам знао да Бог то жели и да је корисно да се пророчанства остваре; тада сам своју вољу прилагодио његовој; па се мој бол увек спајао са радошћу.