Коментар литургије 2. фебруара 2021. дон Луиђи Марије Епикоко

Празник Ваведења Исусовог у храму прати јеванђељски одељак који прича причу. Симеонеово чекање нам не прича једноставно причу о овом човеку, већ нам говори о структури која је у основи сваког мушкарца и сваке жене. То је структура која чека.

Често се дефинишемо у односу на своја очекивања. Ми смо наша очекивања. И не схватајући, права суштина свих наших очекивања је увек Христос. Он је истинско испуњење онога што носимо у својим срцима.

Оно што би можда сви требало да покушамо је да тражимо Христа оживљавањем наших очекивања. Није лако упознати Христа ако немаш очекивања. Живот који нема очекивања је увек болестан живот, живот пун тежине и осећаја смрти. Потрага за Христом поклапа се са снажном свешћу о поновном рођењу великог очекивања у нашим срцима. Али никада као у данашњем Јеванђељу тема Светлости није тако добро изражена:

„светлост за просветљење незнабожаца и слава твом народу Израелу“.

Светлост која распршује таму. Светлост која открива садржај таме. Светлост која откупљује таму од диктатуре пометње и страха. И све ово је сажето у детету. Исус има специфичан задатак у нашим животима. Има задатак да упали светла тамо где је само мрак. Јер тек када именујемо своја зла, своје грехе, ствари које нас плаше, ствари око којих кукамо, тек тада можемо да их искоренимо из свог живота.

Данас је прослава „паљења светла“. Данас морамо имати храбрости да застанемо и поименце прозовемо све што је „против“ наше радости, све што нам не дозвољава да летимо високо: лоши односи, изобличене навике, наталожени страхови, структурисане несигурности, непризнате потребе. Данас се не смемо плашити ове светлости, јер тек после овог здравог „отказивања“ може да почне у нашем животу „новина“ коју теологија назива спасењем.