Побожност Богу: спасити душу од прашине!

Наша браћа су прекривена прашином, браћа и кочија прашине дата су за служење нашој души. Не допустите да наша душа потоне у прашину! Да не останемо заробљени у прашини! Нека прашина не угаси живу искру у гробу! Постоји врло пространо поље земаљске прашине, које нас привлачи к себи, али још је пространије неизмерно духовно царство, које нашу душу назива својим сродником.

 За телесну прашину смо заиста попут земље, а за душу смо попут неба. Ми смо насељеници у привременим колибама, ми смо војници у пролазним шаторима. Господе, спаси ме прашине! Тако се моли покајани краљ, који је први попустио прашини, све док није видео да га прашина вуче у понор пропасти. Прашина је људско тело са својим маштањима: прашина су такође сви зли људи, који се боре против праведника: прашина је такође демони са својим страхотама.

 Нека нас Бог сачува од све те прашине. Само он то може. И покушавамо, пре свега, да видимо непријатеља у себи, непријатеља, који такође привлачи друге непријатеље. Највећа беда грешника је што је он несвесно и невољно савезник непријатеља против себе. А праведник је добро ојачао своју душу у Богу и Царству Божијем и не боји се.

Прво се не боји себе, а затим се не боји других непријатеља. Не плаши се јер није ни савезник ни непријатељ своје душе. Одатле му ни људи ни демони не могу ништа. Бог је његов савезник, а Божији анђели заштитници: шта му човек може учинити, шта му може демон, шта прашина? А праведник је добро ојачао своју душу у Богу и Царству Божијем и не боји се.