Међугорје: ослобођен дроге, сада је свештеник

Срећан сам све док могу да вам сведочим о „васкрсењу“ мог живота. Толико пута, када говоримо о живом Исусу, Исусу којег можемо додирнути рукама, који мења наш живот, наша срца се чине тако далека, у облацима, али могу да посведочим да сам све то и то доживела виђена такође се дешавају у животу многих, много младих људи. Живео сам дуго, око 10 година, заробљеник дроге, у самоћи, у маргинализацији, уроњен у зло. Марихуану сам почео да пијем са само петнаест година. Све је почело мојом побуном против свега и против свих, од музике коју сам слушао до гурања ка погрешној слободи, свако мало сам почео да правим џоинт, затим прелазим на хероин, коначно до игле! После средње школе, пошто нисам успео да студирам у Вараждину у Хрватској, отишао сам у Немачку без одређеног циља. Почео сам да живим у Франкфурту где сам радио као зидар, али био сам незадовољан, желео сам још, желео сам да будем неко, да имам пуно новца. Почео сам да се бавим хероином. Новац ми је почео пунити џепове, живео сам отмен живот, имао сам све: аутомобиле, девојке, добра времена - класични амерички сан.

У међувремену, хероин ме је све више хватао и гурао све ниже, према провалији. Много тога сам радио за новац, крао, ​​лагао, варао. Те последње године проведене у Немачкој буквално сам живео на улици, спавао на железничким станицама, бежао од полиције која ме је сада тражила. Гладан какав сам био, ушао сам у продавнице, дохватио хлеб и саламу и јео док сам бежао. Рећи вам да ме више ниједна благајница није блокирала довољно је да знате како сам изгледао. Имала сам само 25 година, али била сам толико уморна од свог живота, да сам само желела да умрем. 1994. године сам побегао из Немачке, вратио сам се у Хрватску, у тим условима су ме родитељи пронашли. Моја браћа су ми одмах помогла да уђем у заједницу, прво у Угљанама код Сињија, а затим у Међугорју. Уморан од свега и желећи само да се мало одморим, ушао сам са свим својим добрим плановима када да изађем.

Никада нећу заборавити дан када сам први пут срео мајку Елвиру: имао сам три месеца заједнице и био сам у Међугорју. Обраћајући се нама дечацима у капели, изненада нам је поставио ово питање: „Ко од вас жели да постане добар дечак?“ Сви око мене подигли су руку са радошћу у очима, на лицима. Али био сам тужан, љут, већ сам имао на уму своје планове који нису имали никакве везе са тиме да постанем добар. Те ноћи, међутим, нисам могао да спавам, осетио сам велику тежину у себи, сећам се како сам потајно плакао у купаоницама и ујутро, током молитве бројанице, схватио сам да и ја желим да постанем добар. Дух Господњи дубоко ме је дирнуо у срце, захваљујући оним једноставним речима које је изговорила мајка Елвира. На почетку путовања заједнице толико сам патила због свог поноса, да нисам желела да прихватим неуспех.

Једне вечери, у братству Угљане, након што сам изрекао многе лажи о свом прошлом животу да бих изгледао другачије од онога какав сам заиста био, са болом сам схватио колико ми је то лоше ушло у крв, живећи толико година у свету дроге. Дошао сам до тачке да више нисам ни знао када говорим истину и када лажем! Први пут у животу, мада с муком, спустио сам понос, извинио сам се браћи и одмах затим осетио велику радост због ослобађања од зла. Остали ме нису осуђивали, већ напротив, волели су ме још више; Осетио сам „глад“ за овим тренуцима ослобођења и излечења и почео сам да устајем ноћу да бих се молио, да тражим од Исуса снагу да победим моје страхове, али пре свега да ми да храброст да своје сиромаштво поделим са другима, својим расположења и моја осећања. Тамо, испред Исуса евхаристије, истина је почела да се пробија у мени: дубока жеља да будем другачији, да будем Исусов пријатељ.Данас сам открио колико је велик и леп дар истинског, лепог, чистог , транспарентно пријатељство; Борио сам се да бих могао прихватити браћу онаква каква су била, са њиховим манама, да их угостим у миру и да им опростим. Сваке вечери тражила сам и молим Исуса да ме научи да волим како Он воли.

Провео сам много година у заједници Ливорно, у Тоскани, тамо, у тој кући, могао сам много пута да се упознам са Исусом и да зађем дубље у знање о себи. Штавише, у том периоду сам много патио: моја браћа, рођаци, пријатељи су ратовали, осећао сам се кривим за све што сам учинио својој породици, за све проузроковане патње, за чињеницу да сам био у заједници и они у њима рата. Такође се моја мајка у то време разболела и тражила од мене да се вратим кући. Био је то напоран избор, знао сам кроз шта пролази моја мајка, али истовремено сам знао да би за мене одлазак из Заједнице представљао ризик, било је прерано и представљао бих велики терет за моји родитељи. Молила сам се целе ноћи, молила сам Господа да учини да моја мајка схвати да нисам само њена, већ и дечаци са којима сам живела. Господ је учинио чудо, моја мајка је разумела и данас је она и цела моја породица веома задовољни мојим избором.

Након четири године заједништва, било је време да одлучим шта да радим са својим животом. Осећао сам се све више и више заљубљено у Бога, у живот, у Заједницу, у децу са којом сам делио дане. У почетку сам размишљао о студирању психологије, али што сам се више приближавао овим студијама, све су се већи страхови повећавали, требало је да одем до темеља, до суштине живота. Тада сам одлучио да студирам теологију, сви моји страхови су нестали, осећао сам се све захвалнијом Заједницом, Богом за сва времена кад ми је дошао у сусрет, што ме је отргнуо од смрти и васкрснуо, што ме је очистио, обукао , што ме натерао да носим хаљину за забаву. Што сам више напредовао у студијама, то је мој 'позив' постајао јасан, снажнији, пуштао корен у мени: желео сам да постанем свештеник! Желео сам да дам свој живот Господу, да служим Цркви у заједници Ценацле, да помогнем деци. 17. јула 2004. године заређен сам за свештеника.