Сант'Антонио Заццариа, светац дана 5. јула

(1502–5. Јула 1539.)

Прича о Сант'Антонио Заццариа
У исто време када је Мартин Лутхер нападао злоупотребе у Цркви, у Цркви се већ покушавало извршити реформе. Међу првим промотерима контрареформације био је Антхони Заццариа. Његова мајка је постала удовица са 18 година и посветила се духовном образовању свог сина. Докторирао је медицину са 22 године и док је радио међу сиромашнима у родној Кремони у Италији, привукао га је верски апостолат. Одрекао се права на свако будуће наследство, радио је као катихета и заређен за свештеника у 26. години. Позван у Милано за неколико година, поставио је темеље три верске скупштине, једне за мушкарце, једне за жене и удружења брачних парова. Циљ им је била реформа декадентног друштва њиховог времена, почев од свештенства, верских и лаичких народа.

Снажно надахнут светим Павлом - његова скупштина се зове Барнабити, у част пратиоца тог свеца - Антоније је с великом снагом проповедао у цркви и на улици, спроводио популарне мисије и није се стидео да врши јавну покору.

Подстакла је иновације попут лаичке сарадње у апостолату, често причешћивање, побожност четрдесет сати и звоњава црквених звона петком у 15:00. Његова светост подстакла је многе да реформишу свој живот, али као и сви свеци потакла је и многе да му се супротставе. Два пута је њена заједница морала да прође званичне верске истраге, а два пута је ослобођена.

Током мировне мисије тешко се разболео и одведен је кући у посету мајци. Преминуо је у Кремони у 36. години.

одраз
Строгост Антонијеве духовности и павлински жар његовог проповедања вероватно „угасују“ многе људе данас. Када се чак и неки психијатри жале на недостатак осећаја греха, можда је време да кажемо себи да се све зло не објашњава емоционалним поремећајем, несвесним и несвесним нагонима, утицајем родитеља итд. Старе проповеди мисије „пакао и проклетство“ уступиле су место позитивним, охрабрујућим библијским хомилијама. Заиста нам је потребна сигурност опроштаја, ослобађање од егзистенцијалне тескобе и будући шок. Али и даље су нам потребни пророци да се устану и кажу нам: „Ако кажемо’ безгрешни смо ’, заваравамо себе и истина није у нама“ (1. Јованова 1: 8).