Света Фаустина нам говори како да реагујемо у губитку духовне утехе

Лако је упасти у замку размишљања да док следимо Исуса треба да нас непрекидно теши и теши у свему што радимо. Истина је? Да и не. У извесном смислу, наша утеха ће бити континуирана ако увек испуњавамо Божју Вољу и знамо да је чинимо. Међутим, постоје случајеви када Бог из љубави уклања сву духовну утеху из наше душе. Можда се осећамо као да је Бог удаљен и доживљавамо збуњеност или чак тугу и очај. Али ови тренуци су тренуци највеће милости која се може замислити. Кад се Бог чини далеко, увек бисмо требали испитати своју савест како бисмо се уверили да она није резултат греха. Кад се наша савест очисти, треба да се радујемо чулном губитку Божјег присуства и губитку духовних утеха. Јер?

Јер ово је чин Божје милости јер нас позива на послушност и милосрђе упркос нашим осећањима. Даје нам се прилика да волимо и служимо иако не осећамо непосредну утеху. Ово чини нашу љубав јачом и чвршће нас уједињује са чистим Божијим милосрђем (видети дневник бр. 68). Размислите о искушењу да се окренете од Бога када се осећате нелагодно или у невољи. Сматрајте ове тренутке као поклоне и могућности да волите када вам се не свиђа. То су могућности да их Милосрђе трансформише у најчистији облик Милосрђа.

Господе, бирам да волим Тебе и све које си уложио у мој живот, без обзира како се осећам. Ако ми љубав за друге доноси велику утеху, хвала. Ако је љубав према другима тешка, сува и болна, захваљујем вам. Господе, очисти моју љубав у аутентичнијем облику од Твоје Божанске Милости. Исусе, верујем у тебе.