Смрт није крај

У смрти, подела између наде и страха је непремостива. Свако од мртвих који чекају зна шта ће се с њима догодити у време правоснажне пресуде. Они знају хоће ли њихово тело ускрснути на смрт или живот. Ко се нада, нада се са сигурношћу. Они који се плаше плаше се са једнаком сигурношћу. Сви они знају шта су слободно изабрали у животу - рај или пакао - и знају да је прошло време за други избор. Христос Судија је изрекао њихову судбину и та судбина је запечаћена.

Али овде и сада, јаз између наде и страха се може прећи. Не треба да се бојимо краја овоземаљског живота. Не морамо да живимо у страху од онога што долази након што смо последњи пут затворили очи. Без обзира колико бежимо од Бога, без обзира колико често бирали против њега и његових путева, још увек имамо времена да направимо други избор. Попут изгубљеног сина, можемо се вратити у Очеву кућу и знати да ће нас дочекати раширених руку, претварајући наш страх од смрти у наду за живот.

Страх који многи од нас осећају пред смрћу је, наравно, природан. Нисмо створени за смрт. Створени смо за живот.

Али Исус је дошао да нас ослободи страха од смрти. Покорност с љубављу коју је понудио на крсту окајао се за наше грехе и отворио врата на небо свима који га следе. Али променио је и само значење смрти за оне који су с њим уједињени. Он је „клетву смрти претворио у благослов“, претварајући смрт у врата која воде у вечни живот са Богом (ЦЦЦ 1009).

То ће рећи, за оне који умиру благодаћу Христовом, смрт није усамљени чин; то је „учешће у Господиновој смрти“ и када умиремо са Господом, такође устајемо са Господом; учествујемо у његовом васкрсењу (ЦЦЦ 1006).

Ово учешће све мења. На ово нас подсећа литургија Цркве. „Господе, за твој верни народ живот се променио, није готов“, слушамо свештеника како говори током миса задушница. "Када тело нашег земаљског дома лежи у смрти, ми ћемо добити вечни дом на небу." Када знамо да смрт није крај, када знамо да је смрт само почетак вечне радости, вечног живота и вечног заједништва са Оним кога волимо, нада растерашује страх. Због тога чезнемо за смрћу. Тежи нам да чезнемо да будемо с Христом у свету у којем нема патње, бола или губитка.

Сазнање да смрт није крај тера нас да желимо нешто друго. Чини да желимо да своје наде поделимо са другима.

Свет нам говори да једемо, пијемо и забављамо се јер бисмо сутра могли да умремо. Свијет смрт види као крај, а слиједи само мрак. Црква нам, међутим, каже да волимо, жртвујемо се, служимо и молимо се како бисмо могли да живимо сутра. Смрт не види толико као крај, већ као почетак, и подстиче нас обоје да останемо у благодати Христовој и да од њега тражимо благодати.