Ко је дошао одозго? мајка Дон Ђузепеа Томазелија

Салезијанац Дон Ђузепе Томазели у својој књижици „Наши мртви – свачија кућа“ пише следеће: „3 фебруара 1944. умрла је старица, стара близу осамдесет година. Била је моја мајка. Могао сам да посматрам његово тело у капели на гробљу, пре сахране. Као свештеник тада сам помислио: Ти, жено, откад могу да судим, никада ниси озбиљно прекршила ни једну једину заповест Божију! И моје мисли су се вратиле у његов живот.
У ствари, моја мајка је била веома узорна и њој умногоме дугујем свој свештенички позив. Сваки дан је ишла на мису, чак и у старости, са круном своје деце. Причешће је било свакодневно. Никада није заборавио бројаницу. Добротворан, чак и да изгуби око док чини чин изузетне милостиње према сиромашној жени. Обучен по Божјој вољи, толико да сам се питао када је мој отац лежао мртав у кући: Шта да кажем Исусу у овим тренуцима да му угодим? — Понављам: Господе, нека буде воља твоја — На самрти је са живом вером примио последње сакраменте. Неколико сати пре него што је истекао, превише патио, поновио је: О Исусе, замолио бих те да ми смањиш патњу! Али не желим да се противим вашим жељама; изврши вољу своју!... - Тако је умрла жена која ме је донела на свет. Заснивајући се на концепту Божанске правде, мало обраћајући пажњу на похвале које су познаници и сами свештеници могли да дају, појачао сам гласове. Велики број светих миса, обилна милосрђа и где год сам проповедао, подстицао сам вернике да се причешћују, моле и добра дела уз право гласа. Бог је допустио мајци да се појави. Моја мајка је била мртва две и по године, изненада се појавила у соби, у људском облику. Било је веома тужно.
— Оставио си ме у чистилишту!… —
- Јесте ли до сада били у чистилишту? —
— И још сам ту!... Душу моју обавија тама и не видим Светлост, која је Бог... На прагу сам Раја, близу вечне радости, и болим од жеље да уђем у њега; али ја не могу! Колико сам пута рекао: Кад би моја деца знала моју страшну муку, ах, како би ми притекли у помоћ!…
„А зашто ниси први дошао да упозориш? —
„То није било у мојој моћи. —
— Зар још ниси видео Господа? —
— Чим сам издахнуо, видео сам Бога, али не у свој његовој светлости. —
„Шта можемо учинити да вас сада ослободимо?“ —
— Треба ми само једна миса. Бог ми је дозволио да дођем и питам. —
— Чим уђете у Рај, вратите се овамо да то пријавите! —
— Ако Господ дозволи!… Каква светлост… какав сјај!… —
па рекавши да је визија нестала. Одслужене су две мисе и после једног дана се поново појавила говорећи: Ушла сам у рај! —.