Како се молити у тишини, шапат Божји

Бог је створио и тишину.

Тишина „одзвања“ у свемиру.

Мало је оних који су уверени да је тишина можда најпогоднији језик за молитву.

Постоје они који су научили да се моле речима, само речима.

Али не може да се моли ћутећи.

„... Време за ћутање и време за говор ...“ (Проповедник 3,7).

Неко, међутим, чак и условљен примљеном обуком, време да се ћути у молитви, а не само у молитви, једноставно не може да погоди.

Молитва у нама „расте“ обрнуто пропорционално речима или, ако тако више волимо, напредак у молитви паралелан је напретку у тишини.

Вода која пада у празан бокал ствара велику буку.

Међутим, када ниво воде порасте, бука све више бледи, све док потпуно не нестане јер је посуда пуна.

За многе је тишина у молитви срамотна, готово незгодна.

Не осећају се пријатно у тишини. Све поверавају речима.

И не схватају да само тишина изражава целину.

Тишина је пуноћа.

Шутња у молитви једнако је слушању.

Тишина је језик мистерије.

Не може бити богослужења без тишине.

Тишина је откривење.

Тишина је језик дубине.

Могли бисмо рећи да тишина не представља толико другу страну Речи, већ је то сама Реч.

Након што је изговорио, Бог ћути и захтева од нас тишину, не зато што је комуникација завршена, већ зато што постоје друге ствари за рећи, друге поверљивости, које се могу изразити само ћутањем.

Најтајнија стварност поверена је ћутању.

Тишина је језик љубави.

То је Божји начин куцања на врата.

И то је такође ваш начин да их отворите.

Ако Божје речи не звуче као тишина, то нису ни Божје речи.

У стварности, Он вам говори у тишини и слуша вас а да вас није чуо.

Нису прави Божји људи усамљеници и прећутници.

Ко му се приближи, нужно се удаљава од брбљања и буке.

А ко га пронађе, обично више не налази речи.

Блискост Божја утихне.

Светлост је експлозија тишине.

У јеврејској традицији, говорећи о Библији, постоји позната рабинска изрека позната и као Закон белих простора.

Каже овако: „... Све је написано у празним просторима између једне и друге речи; ништа друго није важно…".

Поред Свете књиге, запажање се односи и на молитву.

Највише, најбоље, каже се, тачније неизречено, у интервалима између једне и друге речи.

У љубавном дијалогу увек постоји неизрециво што се може довести само до дубље и поузданије комуникације од оне речи.

Молите се, дакле, У ТИШИНИ.

Молите се тишином.

Молите се за тишину.

"... Силентиум пулцхеррима цаеримониа ...", говорили су древни.

Тишина представља најлепши обред, највеличанственију литургију.

А ако заиста не можете да не говорите, ипак прихватите да су ваше речи прогутане у дубини Божије тишине.

Шапат Божији

Да ли Господ говори у буци или тишини?

Сви одговарамо: у тишини.

Па зашто понекад не ћутимо?

Зашто не бисмо послушали чим се неки шапат Божјег гласа зачује у нашој близини?

И опет: Да ли Бог говори узнемиреној души или тихој души?

Добро знамо да за такво слушање мора постојати нека смиреност, неко спокојство; потребно је мало изоловати се од било каквог надолазећег узбуђења или подстицаја.

Бити сами, сами, бити у себи.

Ево суштинског елемента: у нама.

Стога место састанка није споља, већ унутра.

Стога је добро створити ћелију сећања у нечијем духу како би се Божански гост могао састати са нама. (из Учења папе Павла ВИ)