Коментар данашњег Јеванђеља, отац Луиги Мариа Епицоцо, 9. јануара 2021. године

Читајући Марково јеванђеље, стиче се осећај да је главни јунак евангелизације Исус, а не његови ученици. Гледајући наше цркве и наше заједнице, могао би се стећи супротан осећај: готово се чини да већи део посла обављамо ми, док је Исус у куту и ​​чека резултате.

Страница данашњег Јеванђеља је можда важна управо због овог преокрета перцепције: „Затим је наредио ученицима да уђу у чамац и пређу га на другу обалу, према Бетсаиди, док би он отпустио гомилу. Чим их је отпратио, попео се на планину да се помоли “. Исус је тај који је учинио чудо умножавања хлебова и риба, Исус је сада тај који отпушта гомилу, Исус се моли.

Ово би нас заиста требало ослободити било какве стрепње у погледу перформанси од које нам је врло често мука у нашим пасторалним плановима и у свакодневним бригама. Требали бисмо научити да се релативизујемо, да се вратимо на своје место и да се свргнемо са претераног протагонизма. Изнад свега зато што тада увек дође време када се нађемо у истој неудобној позицији као и ученици, па чак и тамо морамо разумети како се суочити: „Кад је дошло вече, чамац је био усред мора, а он сам на копну . Али видећи их све уморне у веслању, пошто су имали супротан ветар, већ је према последњем делу ноћи кренуо према њима шетајући морем “.

У тренуцима умора сва наша пажња усредсређена је на напор који улажемо, а не на сигурност да Исус према њему не остаје равнодушан. И толико је тачно да су наше очи претерано упрте у то да када Исус одлучи да се умеша, наша реакција није реакција захвалности, већ страха, јер својим устима кажемо да нас Исус воли, али када то искусимо, остајемо запањени, уплашени , узнемирен., као да је то чудна ствар. Тада нам је још увек потребан да нас ослободи и ове даље потешкоће: «Храброст, то сам ја, не бој се!».
Марко 6,45-52
#далвангелодиогги