Побожност Марији Асунти: шта је Пије КСИИ рекао о догми о Успењу

Светост, сјај и слава: тело Богородице!
У беседама и беседама упућеним народу поводом данашњег празника, свети оци и велики лекари су говорили о Успењу Богородице као о науци која је већ жива у савести верних и од њих већ исповедана; опширно су објаснили његово значење, прецизирали и сазнали његов садржај, показали су његове велике теолошке разлоге. Посебно су истакли да циљ празника није само то што су посмртни остаци Пресвете Богородице сачувани од труљења, већ и њен тријумф над смрћу и њено небеско прослављење, како би Мајка пресликала модел, да је, подражавати његовог јединорођеног Сина, Христа Исуса.
Свети Јован Дамаскин, који се међу свима истиче као изузетан сведок овог предања, с обзиром на телесно Успење велике Богородице у светлу њених других привилегија, узвикује жустро речито: „Она која је неповређено сачувала своје девичанство у порођај је такође морао да сачува своје тело после смрти без икакве кварења. Она која је носила Створитеља у својој утроби, начинила дете, требало је да обитава у божанским шаторима. Она, коју је Отац дао за брак, могла је да нађе пребивалиште само на небесима. Она је требало да созерцава Сина свог у слави с десне стране Оца, Она која га је видела на крсту, она која је, сачувана од бола, када га је родила, била је прободена мачем бола када га је видела умрети. Било је право да Мајка Божија поседује оно што припада Сину, и да је сва створења поштују као Мајка и слушкиња Божија“.
Свети Герман Цариградски је сматрао да нетруленост и узношење тела Богородице Дјеве на небо не само да приличи њеном божанском материнству, него и посебној светости њеног девичанског тела: „Ти си, како је писано, сва сјај. (уп. Пс 44, 14); и твоје девствено тело је све свето, целомудрено, сав храм Божији. Због тога оно није могло знати распад гроба, него је, задржавајући своје природне особине, морало да се преобрази у светлост нетрулежности, да уђе у ново и славно постојање, уживајте у потпуном ослобођењу и савршеном животу.
Други антички писац потврђује: „Христос, наш спаситељ и Бог, дародавац живота и бесмртности, он је вратио живот Мајци. Он је њу која га је родила учинио равном себи у нетрулежности тела, и заувек. Он ју је васкрсао из мртвих и дочекао поред себе, путем који је само њему познат“.
Сва ова разматрања и мотивације светих отаца, као и они богослова о истој теми, имају Свето писмо као крајњу основу. Заиста, Библија нам представља свету Богородицу блиско сједињену са својим божанским Сином и увек солидарну с њим, и саделујућу у његовом стању.
Што се, дакле, Предања тиче, не треба заборавити да су од другог века Дјеву Марију свети оци представљали као нову Еву, блиско сједињену са новим Адамом, иако му потчињену. Мајка и Син се увек појављују повезани у борби против пакленог непријатеља; борбом која ће се, како је предсказано у Протојеванђељу (уп. Пост. 3, 15), завршити најпотпунијом победом над грехом и смрћу, над оним непријатељима, то јест, које апостол незнабожаца увек представља заједно (уп. Рим, главе 5 и 6; 1 Кор 15, 21-26; 54-57). Дакле, као што је славно васкрсење Христово било суштински део и коначни знак ове победе, тако је и за Марију заједнички подвиг морао да се заврши прослављањем њеног девичанског тела, по тврдњама Апостола: „Када је овај распадљиво тело се облачи у нетрулежност и ово смртно тело у бесмртност, испуниће се реч Писма: Смрт је прогутана за победу“ (1 Кор 15; 54; уп. Ос 13, 14).
На тај начин величанствена Богородица, тајанствено сједињена са Исусом Христом одувек „истом одредбом“ предодређења, непорочна у свом зачећу, девица неокаљана у свом божанском материнству, великодушна сапутница божанског Искупитеља, победоносна над грехом и смрћу. , на крају је успео да крунише своју величину, савладавши поквареност гроба. Она је победила смрт, као и њен Син већ, и душом и телом је подигнута у славу неба, где сија као Краљица с десне стране свог Сина, бесмртног Цара векова.