Побожност Марије: историја поздравне молитве

ИСТОРИЈА "ПОЗДРАВНЕ МОЛИТВЕ"

иА пастирица из Баварске 20/06/1646 била је са својим стадом на пашњаку.

Била је слика Мадоне испред које је девојка обећала да ће јој рецитирати девет круница сваки дан.

Над тим је подручјем владала велика врућина и стока јој није дала времена да се моли. Наша драга Дама тада јој се појавила и обећала да ће је научити молитви која ће имати исту вредност као рецитација девет круница.

Добио је задатак да дами предаје другима.

Пастирица је, међутим, задржала молитву и поруку до своје смрти. Његова душа, након смрти, није била у стању да има мир; Бог јој је дао милост да се очитује и рекла је да неће наћи мир ако људима не открије ову молитву, јер јој душа лута.

Тако је успео да постигне вечни мир.
Извештавамо је у наставку подсећајући да, рецитована три пута после крунице, одговара еквивалентној обавези девет круница:

"ВЕЛИКА МОЛИТВА"

(понавља се 3 пута после крунице)

Бог те поздравља, Марија. Бог те поздравља, Марија. Бог те поздравља, Марија.
О Мариа, поздрављам те 33.000 (тридесет три хиљаде) пута,
док вас је арханђео Свети Габријел поздравио.
Радост је за ваше срце, а такође и за моје срце, што вам је арханђео донео Христов поздрав.
Аве, о Мариа ...

Медитација данас у четвртак

Дођавола.
1. Пакао је место које је божанска правда одредила да вечним мучењем казни оне који умру у смртном греху. Прва казна коју проклети трпе у паклу је казна чула која су мучена ватром која ужасно гори а да се никад не умањи. Ватра у очима, ватра у устима, ватра у сваком делу. Свако чуло трпи свој бол. Очи су заслепљене димом и тамом, преплашени погледом демона и осталих проклетих. Уши дању и ноћу чују само непрекидне вриске, вапаје и богохуљење. Осјетило мириса јако пати од смрада тог горућег сумпора и битумена који се гуши. Уста мучи врло горљива жеђ и псећа глад: Ет фамем патиентур ут цанес. Богати Дивес усред тих мука подигао је поглед ка небу и затражио малу кап воде највећом благодаћу, да ублажи врућину свог језика, па му је чак и кап воде ускраћена. Отуда они несрећници, изгарани од жеђи, прождирани глађу, измучени ватром, плачем, вриском и очајањем. О, доврага, дођавола, како су несрећни они који падају у ваше дубине! Шта кажеш, сине мој? да мораш умрети одмах, где би отишао? Ако сада не можете држати прст над пламеном свеће, ако не можете трпети ни искру ватре на руци без вриска, како ћете онда моћи да држите тај пламен целу вечност?

2. Узми у обзир такође, сине мој, грижњу савести коју ће осећати савест проклетих. Они ће претрпети пакао у сећању, у интелекту; у тестаменту. Непрестано ће се сећати зашто су се изгубили, односно желећи да одахну страсти: ово сећање је онај црв који никада не умире: Вермис еорум нон моритур. Памтиће време које им је Бог дао да се поново спасу пропасти, добре примере својих сапутника, сврхе које нису остварили. Они ће се сетити проповеди које су чули, упозорења исповедника, добрих надахнућа због којих су морали да напусте грех, а видећи да више нема лека, упутиће очајничке вриске. Тада воља више никада неће имати ништа од онога што жели, већ ће, напротив, претрпети сва зла. Коначно, интелект ће знати велико добро које је изгубио. Душа одвојена од тела, представљајући се божанском суду, назире лепоту Божију, познаје сву његову доброту, готово на тренутак размишља о рајском сјају, можда чак чује и слатке песме Анђела и светаца. Какав бол, видећи да је све изгубљено заувек! Ко ће икада моћи да се одупре таквим мукама?

3. Сине мој, који сада не брине да изгубиш свог Бога и Небо, знаћеш своје слепило кад видиш толико својих сапутника неукијих и сиромашнијих него што тријумфујеш и радујеш се царству небеском, Боже, бићеш избачен далеко од те блажене отаџбине, од уживања Њега, од друштва Пресвете Богородице и Светих. Хајде онда, учини покору; не чекајте док више не буде времена: дајте се Богу. Ко зна да ово није последњи позив и да ако му не одговарате, Бог вас неће напустити и не допустити да паднете у тим вечним муке! Дех! Исусе мој, избави ме из пакла! Поенис инферни ме ослободи, Домине!