Данашња побожност: важност хришћанске мудрости и блаженстава

Господ каже: „Благо онима који су гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт 5, 6). Ова глад нема никакве везе са телесном глађу и ова жеђ не тражи земаљско пиће, већ жели да има своје задовољење у добру правде. Она жели да буде уведена у тајну свих скривених добара и жуди да буде испуњена истим Господом.
Блажена је душа која чезне за овим јелом и гори од жеље за овим пићем. Сигурно га не би желео да већ уопште није окусио његову слаткоћу. Чуо је како Господ говори: „Окусите и видите како је добар Господ“ (Пс. 33). Добио је пакет небеске сласти. Осећала се изгорела од љубави према чедној сладострасности, до те мере да је, презирући све времените ствари, распламсала у потпуности жељу да једе и пије правду. Научио је истинитост оне прве заповести која каже: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом“ (Дт 9, 6; уп. Мт 5, 22; Мк 37, 12; Лк 30, 10). У ствари, волети Бога није ништа друго до волети правду. Али као што је брига за ближње повезана са љубављу према Богу, тако је и жеља за правдом повезана са врлином милосрђа. Зато Господ каже: „Блажени милостиви, јер ће наћи помиловање“ (Мт 27, 5).
О хришћане, препознај узвишеност своје мудрости и схвати којим доктринама и методама долазиш до ње и каквим се наградама зовеш! Онај који је милосрдан жели да будете милостиви, а ко је правда, хоће да будете праведни, да Творац заблиста у својој творевини и да заблиста лик Божији, као што се огледа у огледалу људског срца, обликованог по облик модела . Вера оних који је заиста практикују не плаше се опасности. Ако то учините, ваше жеље ће бити испуњене и заувек ћете поседовати оно што волите.
А пошто ће вам све постати чисто, захваљујући милостињи, достићи ћете и оно блаженство које је одмах потом обећано од Господа овим речима: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мт. 5, 8). ).
Велика је, браћо, срећа онога коме је припремљена тако изузетна награда. Дакле, шта значи имати чисто срце, ако не посветити се стицању горе поменутих врлина? Који ум може да схвати, који језик може да изрази огромну срећу виђења Бога?
Па ипак, наша људска природа ће достићи овај циљ када се преобрази: то јест, видеће божанство у себи, не више „као у огледалу, ни као збуњено, него лицем у лице“ (1. Кор. 13, 12). ), као што ниједан човек никада није могао да види. Оно ће постићи у неизрецивој радости вечног созерцања „што око не виде, ни ухо не чу, нити дођоше у срце човечије“ (1. Кор. 2, 9).