Божанска милост: Света Фаустина нам говори о благодати садашњег тренутка

1. Страшно дневно сивило. — Почело је страшно дневно сивило. Свечани тренуци празника су прошли, а Божанска благодат остаје. Непрестано сам сједињен са Богом Живим час за часом. Желим да профитирам од садашњег тренутка тако што ћу верно радити оно што ми нуди. Поверавам се Богу са непоколебљивим поверењем.

2. Од првог тренутка када сам те упознао. - Милосрдни Исусе, са коликом си жељом похитао у Горњу собу да осветиш Хостију која ће постати хлеб мој насушни! Исусе, хтео си да заузмеш моје срце и помешаш своју живу крв са мојом. Исусе, дозволи ми да поделим сваки тренутак божанства твог живота, нека твоја чиста и великодушна крв куца свом снагом у мом срцу. Нека моје срце не познаје другу љубав осим твоје. Од првог тренутка када сам те упознао, волим те. Ко би, уосталом, могао да остане равнодушан према понору милосрђа који извире из вашег срца?

3. Преобразите сву тупост. — Бог је тај који испуњава мој живот. Са њим корачам кроз сиве и напорне свакодневне тренутке, уздајући се у њега који је у мом срцу заузет претварањем сваке тупости у моју личну светост. Тако могу постати бољи и бити богатство вашој Цркви кроз индивидуалну светост, јер сви заједно чинимо један витални организам. Зато се трудим да земља срца мога добро роди. Чак и ако се ово доле никада не појави људском оку, ипак ће се једног дана видети да су се многе душе храниле и храниће се мојим плодовима.

4. Садашњи тренутак. — О Исусе, желим да живим у садашњем тренутку као да је последњи у мом животу. Желим да учиним да служи твојој слави. Желим да то буде добитак за мене. Желим да сагледам сваки тренутак са становишта моје сигурности да се ништа не дешава без Божије воље.

5. Тренутак који ти прође испод очију. — Моје највише добро, с тобом мој живот није ни једноличан ни сив, већ разноврстан као башта мирисног цвећа, међу којима се и сам стидим да бирам. То су благо које свакодневно скупљам у изобиљу: патња, љубав према ближњему, понижење. Одлична је ствар знати ухватити тренутак који прође пред вашим очима.

6. Исусе, хвала ти. — Исусе, хвала ти за мале и невидљиве свакодневне крстове, за тешкоће заједничког живота, за противљење мојим пројектима, за лоше тумачење мојих намера, за понижења која ми долазе од других, за грубе начине на које ме третирају, због неправедних сумњи, због нарушеног здравља и исцрпљивања снага, за одрицања од сопствене воље, за уништење самог себе, за непризнавање у свему, за оно што се свима налази на путу планове које сам направио. Исусе, хвала ти за унутрашње патње, за сувоће духа, за тескобе, страхове и несигурности, за таму разних искушења у души, за муке које је тешко изразити, посебно оне у којима нема један ме разуме, за горку агонију и смртни час.

7. Све је дар. - Исусе, хвала ти што си испио преда мном горку чашу коју ми нудиш већ заслађен. Ево, пришао сам уснама својим овом путиру твоје свете воље. Нека ми се догоди оно што је, пре свих векова, мудрост твоја утврдила. Желим да потпуно испразним путир за који сам био предодређен. Такво предодређење неће бити предмет мог испитивања: моје поверење лежи у неуспеху свих мојих нада. У теби је, Господе, све добро; све је дар твога срца. Не волим утехе од горчине, нити горчину од утехе: хвала ти, Исусе, за све. Срећан сам да уперим свој поглед на тебе, несхватљиви Боже. У овом јединственом постојању живи мој дух и овде се осећам као код куће. О нестворена лепото, онај ко те је само једном познао не може волети никог другог. Налазим рупу у себи и нико осим Бога не може да је испуни.

8. У духу Исусовом — Време борбе овде доле није завршено. Нигде не могу да нађем савршенство. Међутим, продирам у Исусов дух и посматрам његове поступке, чија се синтеза налази у Јеванђељу. Кампасија ни хиљаду година, нећу ни најмање исцрпљивати садржај. Када ме обузме малодушност и досади ме монотонија мојих дужности, подсетим се да је кућа у којој се налазим у служби Господа. Овде ништа није мало, али слава Цркве и напредак других душа зависе од акције малог значаја, ма како извршене са намером која је уздиже. Нема, дакле, ништа мало.

9. Само садашњи тренутак припада нама. — Страдање је највеће благо на земљи: њиме се чисти душа. Пријатељ се познаје у несрећи; љубав се мери са патњом. Кад би душа која пати зна колико је Бог воли, умрла би од радости. Доћи ће дан када ћемо знати шта вреди пропатити, али тада више нећемо моћи да патимо. Само садашњи тренутак припада нама.

10. Бол и радост. — Када много патимо, имамо велике могућности да покажемо Богу да га волимо; када мало патимо, мале су шансе да му докажемо своју љубав; када уопште не патимо, наша љубав нема начина да се открије ни велика ни савршена. Благодаћу Божијом можемо доћи до тачке када се патња за нас претвара у уживање, јер је љубав сасвим способна да уради такве ствари унутар душе.

11. Невидљиве свакодневне жртве. — Обични дани, пуни тупости, гледам те као журку! Како је радосно ово време које производи вечне заслуге у нама! Добро разумем како су свеци профитирали од тога. Ситне, невидљиве свакодневне жртве, ти си ми као пољско цвеће, које бацам стопама Исуса, љубљени мој. Често поредим ове ситнице са херојским врлинама, јер је херојство заиста потребно да би се оне доследно упражњавале.