Дон Амортх: Одмах сам веровао у указање Међугорја

Питање: Дон Амортх, када сте се почели занимати за указања Госпе у Међугорју?

Одговор: Могао бих одговорити: одмах. Помислите само да сам свој први чланак о Међугорју написао у октобру 1981. Тада сам наставио да се бавим њиме све интензивније, толико да сам у сарадњи написао преко стотину чланака и три књиге.

П: Да ли сте одмах поверовали у указања?

Р.: Не, али сам одмах видео да је то озбиљна ствар, вредна истраге. Као професионални новинар специјализован за мариологију, осетио сам потребу да схватим чињенице. Да вам покажем како сам одмах видио да сам суочен са озбиљним епизодама вриједним проучавања, помислите само да је, када сам писао свој први чланак, свакако био за бискупа Жанића, бискупа мостарског, од којег зависи Међугорје. Тада се жестоко супротставио, као и његов наследник, кога је он сам прво затражио за помоћног епископа.

Д.: Јесте ли били много пута у Међугорју?

Р.: Да у раним годинама. Сви моји списи су резултат директног искуства. Сазнао сам за шест дечака видовњака; Спријатељио сам се са оцем Томиславом, а касније са оцем Славком. Ови су стекли пуно поверење у мене, па су ме натерали да учествујем у указањима, чак и када су сви странци били искључени из њих, и служили су ми као тумач да разговарам са дечацима, који тада још нису знали наш језик. . Испитивао сам и народ парохије и ходочаснике. Проучавао сам нека изванредна исцељења, посебно исцељења Диане Басиле; Веома сам пажљиво пратио медицинске студије које су рађене на визионарима. За мене су то биле узбудљиве године и због бројних познанстава и пријатељстава која сам склопио са италијанским и страним људима: новинарима, свештеницима, вођама молитвених група. Једно време сам важио за једног од водећих стручњака; Примао сам непрекидне телефонске позиве из Италије и иностранства, да дајем новости и да одвојим праве вести од лажних. У том периоду још више сам учврстио своје пријатељство са оцем Ренеом Лаурентином, цијењеним од свих водећих живих мариолога, и много више од мене заслужним за продубљивање и ширење међугорских чињеница. Не кријем ни потајну наду: да ће се саставити комисија међународних стручњака да процени истинитост указања, на које сам се надао да ћу бити позван заједно са оцем Лаурентином.

Д.: Да ли сте добро познавали визионаре? Са којим од њих се највише осећате?

Р.: Са свима сам разговарао, осим Мирјане, прве којој су престала указања; Увек сам имао утисак потпуне искрености; нико од њих се није дигао на главу, напротив, имали су само разлоге за патњу. Додао сам и занимљив детаљ. У првим месецима, све до монс. Занић се „доказало у корист указања, комунистичка полиција се веома оштро понашала према визионарима, према свештеницима парохије и према ходочасницима. Када је, пак, монс. Занић је 'постао снажан противник привиђења, полиција је постала много толерантнија. То је било велико добро. Током година моја веза са момцима је замрла, осим са Вицком, оном са којом сам наставио да контактирам и касније. Волим да се сјећам да је мој главни допринос упознавању и упознавању Међугорја био пријевод књиге која ће заувијек остати један од темељних докумената: „Хиљаду сусрета с Госпом“. Ово је нарација о прве три године указања, која је резултат дугог низа интервјуа фрањевца оца Јанка Бубала и Вицке. Радио сам на преводу заједно са хрватским оцем Максимилијаном Кожулом, али то није био једноставан превод. Отишао сам и код оца Бубала да разјасни многе одломке који су били нејасни и непотпуни.

Д.: Многи су очекивали да ће срећни момци бити посвећени Богу, уместо њих петоро, дакле осим Вике, се венчало. Зар то није било разочарење?

О.: По мом мишљењу, они су веома добро урадили што су се венчали, јер су осећали склоност ка браку. Иваново искуство у Богословији било је неуспешно. Дечаци су често питали Госпу шта треба да раде. А Госпа је увек одговарала: „Слободни сте. Молите се и слободно одлучите”. Господ жели да сви постану свети: али за то није потребно живети освећеним животом. У сваком стању живота човек се може посветити и свако добро следи своје склоности. Госпа је, настављајући да се јавља чак и ожењеним дечацима, јасно показала да њихов брак не представља препреку за односе са њом и са Господом.

Д.: Више пута сте изјавили да видите наставак Фатиме у Међугорју. Како објашњавате овај извештај?

О.: По мом мишљењу, веза је веома блиска. Фатимска указања представљају велику Госпину поруку за наш век. На крају Првог светског рата, он потврђује да би, да се није поштовало оно што је Богородица препоручила, почео гори рат под понтификатом Пија КСИ. И било је. Затим је наставио да тражи посвећење Русије њеном Безгрешном Срцу, ако не... То је можда учињено 1984. године: касно, када је Русија већ ширила своје грешке по целом свету. Затим је било пророчанство треће тајне. Нећу се ту зауставити, али само кажем да то још није остварено: нема ни знака руског обраћења, ни знака сигурног мира, ни знака коначног тријумфа Пречистог Срца Маријиног.

Последњих година, посебно пре путовања овог Понтифика у Фатиму, Фатимска порука је скоро била остављена по страни; позиви Мадоне су остали неиспуњени; у међувремену се општа ситуација у свету погоршавала, уз континуирани пораст зла: опадање вере, абортус, развод, доминантна порнографија, ток разних облика окултизма, посебно магије, спиритизма, сатанистичких секти. Био је потребан нови притисак. Ово је дошло из Међугорја, а потом и од других маријанских указања широм света. Али Међугорје је пилот-пријава. Порука указује, као у Фатими, на повратак хришћанском животу, молитви, жртвовању (постоји много облика поста!). Дефинитивно има за циљ, као у Фатими, мир и, као у Фатими, садржи опасности рата. Вјерујем да је са Међугорјем фатимска порука поново добила снагу и нема сумње да ходочашћа у Међугорје надмашују и интегрирају ходочашћа у Фатиму, и имају исте циљеве.

Д.: Очекујете ли појашњење Цркве поводом двадесетогодишњег периода? Да ли теолошка комисија и даље ради?

О.: Не очекујем баш ништа а богословска комисија спава; на мом зиду је потпуно бескорисно. Верујем да је југословенски епископат већ рекао последњу реч када је признао Међугорје као место међународног ходочашћа, уз обавезу да ходочасници тамо нађу верску помоћ (мисе, исповести, проповед) на својим језицима. Желим да будем јасан. Неопходно је разликовати харизматичну чињеницу (указања) и културну чињеницу, односно налет ходочасника. Својевремено се црквена власт није изјашњавала о харизматичности, осим у случају преваре. А по мом мишљењу није потребна изјава која се, поред свега, не обавезује да јој се верује. Да Лурд и Фатима нису одобрени, имали би исти прилив. Дивим се примеру Римског викаријата у вези са Мадонном делле Тре Фонтане; то је понашање које копира методе из прошлости. Никада није састављена комисија која би проверила да ли се Мадона заиста појавила Корнакиоли. Људи су упорно ишли да се моле у ​​пећину, па је сматрана за богомољу: поверена фрањевцима конвентуалцима, викар се старао да ходочасници добијају верску помоћ, мису, исповест, проповед. Бискупи и кардинали славили су на том месту, са искључивом бригом да се моле и натерају људе да се моле.

Како видите будућност Међугорја?

О.: Видим то у растућем развоју. Нису се умножила само склоништа, као што су пансиони и хотели; али су се умножили и стабилни друштвени радови, а њихова изградња расте. Уосталом, добро што долази међугорским ходочасницима је чињеница коју сам посматрао свих ових двадесет година. Обраћења, исцељења, избављења од злих зала су безбројна и имам многа сведочанства. Зато што и ја водим молитвену групу у Риму где се последње суботе сваког месеца живи поподне као што се живи у Међугорју: еухаристијско клањање, објашњење последње Госпине поруке (коју увек везујем за одломак из Јеванђеље), бројаница, света миса, изговарање Символа вере са седам Патера, карактеристика Аве Глориа, завршна молитва. Увек учествује 700 - 750 људи. Након мог објашњења поруке, остављен је простор за сведочанства или питања. Па, одувијек сам примијетио ту особину оних који иду на ходочашће у Међугорје, свако добије оно што му треба: посебну инспирацију, исповијест која даје прекретницу у животу, знак који је сада готово безначајан и понекад чудесан, али увијек у складу са потребама особе.