Излечење Гиглиоле Цандиан у Међугорју

Гиглиола Цандиан говори о свом чуду које се догодило у Међугорју, у ексклузивном интервјуу са Ритом Сберном.
Гиглиола живи у Фосуу, у провинцији Венеција и 13. септембра 2014. године била је у Међугорју, када се захваљујући божанској руци догодило велико чудо које јој је омогућило да напусти инвалидска колица.
Случај Гиглиола заокружио је националне вести, верске власти још увек нису препознале њено чудо, али у овом ексклузивном интервјуу госпођа Цандиан говори шта јој се догодило пре 4 месеца.

Гиглиола, кад си сазнао да имаш мултиплу склерозу?
Прву епизоду малаксалости имао сам у септембру 2004. године. После тога, 8. октобра 2004, дијагностикована ми је мултипла склероза кроз истраге.

Склероза вас је натерала да живите у инвалидским колицима. Да ли је у почетку било тешко прихватити болест?
Када сам открио да сам болестан од мултипле склерозе, било је то као гром из ведра неба. Сама реч „мултипла склероза“ је термин који боли, јер тера ум да одмах помисли на инвалидска колица.
Након што сам обавио све истраге како бих утврдио да имам мултиплу склерозу, тешко сам је прихватио, такође зато што ми је доктор то саопштио на бруталан начин.
Био сам у многим болницама, све до болнице у Ферари, а кад сам тамо стигао, нисам рекао да ми је већ дијагностикована мултипла склероза, већ сам само рекао лекарима да имам толико болова у леђима, то је зато што Желео сам да будем сигуран у дијагнозу.
Мултипла склероза се не може излечити, у многим случајевима болест се може блокирати ако је компатибилна са неким леком (била сам нетолерантна и алергична на скоро све лекове), тако да ми то није било могуће, чак ни да зауставим болест.
У ствари, у почетку од болести користио сам штаку јер нисам могао пуно да ходам. Тада сам након 5 година од болести почео да инвалидска колица користим спорадично, односно користио сам их само за кретање када сам морао да путујем на велике даљине. Тада су у децембру 2013. године, након пада у коме сам сломио трећи сакрални пршљен, инвалидска колица постала мој животни партнер, моја хаљина.

Шта вас је подстакло на ходочашће у Међугорје?
Међугорје је за мене било спас моје душе; предложили су ми ово ходочашће 2011. Пре тога, нисам ни знао шта је ово место, где је било, а нисам знао ни историју.
Ујаци су ми то предложили као путовање наде, али у стварности су већ размишљали о мом опоравку и то су ми рекли касније.
Нисам ни најмање размишљао о свом опоравку. Тада, кад сам се вратио кући, схватио сам да то путовање за мене представља моје обраћење, јер сам почео да се молим на сваком месту, било је довољно што сам затворио очи и почео да се молим.
Поново сам открио веру и данас могу да сведочим да ме вера не напушта.

Сигурни сте да сте чудесно били чудесни у тој босанској земљи. Како и када сте кренули за Међугорје?
Била сам у Међугорју 13. септембра 2014. године, тог датума нисам ни морала да будем тамо, јер су се тог дана венчали неки моји пријатељи, такође сам купила хаљину.
Од јула већ сам у срцу осјетио тај снажни позив да баш тог датума одем у Међугорје. У почетку сам то игнорисао, нисам хтео да чујем ову гласину, али у августу сам морао да позовем своје пријатеље да им кажем да нажалост не могу бити на њиховом венчању јер идем на ходочашће у Међугорје.
У почетку су се моји пријатељи увредили због моје одлуке, чак су ми и момци из компаније рекли да ако желим могу отићи у Међугорје било којег датума док се они венчавају само једном.
Али рекао сам им да ћу, кад дођем кући, пронаћи начин да ми се опрости.
Заиста је било. 13. септембра су се венчали и исцељење сам добио истог дана у Међугорју.

Испричајте нам о тренутку када сте били чудесни.
Све је почело 12. септембра увече. Био сам у капели у својим инвалидским колицима, било је и других људи и свештеник је те вечери радио физичку исцелитељску мису.
Позвао ме је да затворим очи и положио руке на себе, у том тренутку сам осетио велику врућину у ногама и видео сам снажну белу светлост, унутар светлости, видео сам Исусово лице како ми се смеши. Упркос ономе што сам видео и чуо, нисам размишљао о свом опоравку.
Следећег дана, односно 13. септембра, свештеник нас је у 15:30 поново окупио у капели и наметнуо свим присутним људима, поново рукама.
Пре него што је ставио руке на мене, дао ми је лист на коме су били написани сви лични детаљи и било је одређено питање на које је свако од нас морао да одговори „Шта желите да Исус учини за вас?“.
То питање ме је довело у кризу, јер сам углавном био навикнут да се увек молим за друге, никада нисам тражио нешто за себе, па сам питао савет од часне сестре која ми је била блиска, а она ме позвала да напишем оно што осећам у свом срце.
Зазвао сам Духа Светога и одмах је дошло просветљење. Замолио сам Исуса да мојим примерима и мојим животом другима донесе мир и спокој.
После полагања руку, свештеник ме је питао да ли желим да останем да седим у инвалидским колицима или желим да устанем уз подршку некога. Пристао сам да ме подрже и да останем да стојим, у том тренутку сам поново положио руке и пао у остатак Светог Духа.
Остатак Светог Духа је стање полусвесности, падате а да се не повредите и немате снаге да реагујете јер у том тренутку Дух Свети делује на вас и ви имате перцепцију свега што се догађа осим тебе.
Затворених очију можете видети све што се у том тренутку дешава. Био сам на земљи око 45 минута, осећао сам да су иза мене Марија и Исус који су се молили.
Почео сам да плачем, али нисам имао снаге да реагујем. Након што сам оживео и два дечака су ми помогла да устанем и подржавајући ме, отишли ​​смо пред олтар да захвалимо Исусу који је био изложен.
Хтео сам да седнем у инвалидска колица када ми је свештеник рекао да, ако верујем Исусу, не бих смио седети у инвалидским колицима, већ бих требао кренути.
Дечаци су ме оставили да стојим саму, а мене су подупирале ноге. Остати на ногама за мене је већ било чудо, јер откад сам се разболео, више нисам осећао мишиће од кукова надоле.
Почео сам да правим прва два корака, изгледао сам као робот, затим сам предузео још два одлучна корака и чак успео да савијем колена.
Чинило ми се да ходам по води, у том тренутку сам осетио да ме Исус држи за руку и почео сам да ходам.
Било је људи који су, гледајући шта се дешава, плакали, молили се и пљескали рукама.
Од тада су моја инвалидска колица завршила у углу, користим их само када путујем на дуга путовања, али трудим се да их више не користим, јер ме сада ноге могу држати усправно.

Данас, 4 месеца након опоравка, како се ваш живот променио и духовно и физички?
Духовно се молим много више, посебно ноћу. Осећам се осетљивије да видим и добро и зло, а зло захваљујући нашој молитви можемо да га превазиђемо. Добро увек побеђује зло.
На физичком нивоу, огромна промена лежи у чињеници да више не користим инвалидска колица, могу да ходам и сада се издржавам амбулантом, раније сам могао да пређем само 20 метара, сада такође могу да пређем километре, а да се не уморим.

Да ли сте се вратили у Међугорје након опоравка?
Вратио сам се одмах након опоравка у Међугорје, 24. септембра, и остао сам до 12. октобра. Онда сам се вратио у новембру.

Да ли је ваша вера ојачана патњом или исцељењем?
Разболио сам се 2004. године, али сам се вјери почео приближавати тек 2011. када сам први пут отишао у Међугорје. Сада је појачан исцељењем, али није условљен већ безусловни. Исус је тај који ме води.
Сваки дан пуно читам Јеванђеље, молим се и читам Библију.

Шта желите да кажете свим оним људима са мултиплом склерозом?
Свим болесницима бих поручио да никада не губимо наду, да се пуно молимо јер нас молитва спашава. Знам да је тешко, али без крста не можемо ништа. Крст се користи за разумевање границе између добра и зла.
Болест је дар, чак и ако га не разумемо, пре свега је дар за све оне око нас. Повери своје патње Исусу и дајеш наду другима, јер својим примером можеш да помогнеш другима.
Молимо се Марији да дође до свог сина Исуса.

Услуга Рита Сберна