Необјашњиво исцељење Силвије Буси у Међугорју

Моје име је Силвиа, имам 21 годину и из Падове сам. 4. октобра 2004. године, у доби од 16 година, за неколико дана нашао сам се да више не могу ходати и да сам присиљен да останем у инвалидским колицима. Сви резултати клиничких тестова били су негативни, али нико није знао када и да ли ћу поново почети да ходам. Једино сам дете, имао сам нормалан живот, нико није очекивао да ће морати да пролази кроз тако тешке и болне тренутке. Моји родитељи су се увек молили и тражили помоћ Госпе да нас не би оставила саме у овом болном суђењу. Међутим, у наредним месецима сам се погоршала, смршала сам и започела епилептичне нападе. Отприлике у јануару моја мајка је контактирала свештеника који је пратио молитвену групу веома посвећену Госпи, и сваког петка смо све троје ишли на круницу, мису и клањање. Једне вечери мало пре Ускрса, после службе, пришла ми је госпођа и ставила ми медаљу Мадоне у руке, рекавши ми да је била благословена током указања у Међугорју, имала је само једну, али у том тренутку је поверовала да ми је то требало више од ње. Узео сам је и чим сам се вратио кући ставио сам је око врата. После распуста телефонирао сам директору своје школе и добио програме предавања које сам похађао, треће научне гимназије и у месецима априлу и мају сам учио. У месецу мају, у међувремену, родитељи су ме почели свакодневно водити на круницу и на свету мису. У почетку сам осећао да је то обавеза, али онда сам и ја почео да желим да идем, јер када сам био тамо и молио се, налазио сам утеху у напетости коју сам проузроковао јер нисам могао да радим ствари попут мојих других вршњака.

У првој половини јуна полагао сам испите у школи, положио сам их и у понедељак 20. јуна, када ми је физијатар рекао да мора да прати мајку у Међугорје, инстинктивно сам је питао може ли да ме поведе са собом! Она је одговорила да ће се распитати и након три дана већ сам био у аутобусу за Међугорје са оцем! Стигао сам ујутро у петак, 24. јуна 2005. године; током дана пратили смо све функције и имали смо састанак са визионаром Иваном, истим који је касније имао указање на планини Подбродо. Увече када су ме питали да ли желим и ја да идем на планину, одбио сам, објашњавајући да инвалидска колица не могу ићи на планину и нисам хтео да узнемиравам остале ходочаснике. Рекли су ми да нема проблема и да ће се смењивати, па смо оставили инвалидска колица у подножју планине, а они су ме покупили да ме одвезу на врх. Било је пуно људи, али успели смо да се пробијемо.

Дошавши близу статуе Мадоне, натерали су ме да седнем и почео сам да се молим. Сећам се да се нисам молио за себе, никада нисам тражио благодат да бих могао ходати, јер ми се чинило немогућим. Молио сам се за друге, за људе који су у том тренутку боловали. Сећам се да су та два сата молитве одлетела; молитва коју сам заиста учинио срцем. Убрзо пре указања, мој вођа групе који је седео поред мене рекао ми је да замолим све што желим од Госпе, сишла ће с неба на земљу, била би тамо, испред нас и слушала би све подједнако. Тада сам тражио снагу да прихватим инвалидска колица, имао сам 17 година и будућност у инвалидским колицима ме је увек много плашила. Пре 22.00 било је десет минута тишине, и док сам се молио, привукао ме је делић светлости који сам видео са своје леве стране. Било је то прелепо, мирно, меко светло; за разлику од блицева и бакљи који су се стално укључивали и искључивали. Око мене је било много других људи, али у тим тренуцима све је било мрачно, постојала је само она светлост, која ме је скоро уплашила и не једном сам одвратио поглед, али онда крајичком ока било је неизбежно види. После указања визионару Ивану, светлост је нестала. После превода Госпине поруке на италијански, двоје људи из моје групе одвели су ме да ме сруши и пао сам уназад, као да сам се онесвестио. Пао сам ударајући главом, вратом и леђима о то камење и нисам добио ни најмању огреботину. Сећам се да је било као да сам био на меком, пријатном душеку, а не на оном тврдом, угаоном камењу. Чула сам врло сладак глас који ме је умирио, умирио као да ме мази. Одмах су почели да ме бацају водом и рекли су ми да су људи застали и неки лекари који су покушали да осете мој пулс и дах, али ништа, није било знакова живота. После пет - десет минута отворио сам очи, видео сам оца како плаче, али први пут после 9 месеци осетио сам ноге и тако бризнувши у плач рекао сам дрхтећи: „Излечен сам, ходам!“ Устао сам као да је то најприроднија ствар; одмах су ми помогли да сиђем са планине јер сам био веома узнемирен и плашио сам се да ћу ме повредити, али кад сам стигао у подножје Подброда када су ми пришли у инвалидска колица, одбио сам га и од тог тренутка кренуо. Следећег јутра у 5.00 пењао сам се сам на Крижевац ногама.

Првих неколико дана када сам ходао мишићи ногу ослабили смо и атрофирали парализом, али нисам се плашио пада, јер сам се осећао потпомогнут невидљивим жицама иза себе. Нисам отишао у Међугорје у инвалидским колицима мислећи да бих се могао вратити ногама. Први пут сам тамо отишао, било је прелепо не само због Благодати коју сам добио, већ и због атмосфере мира, смирености, спокоја и велике радости коју тамо удишете. У почетку никада нисам сведочио, јер сам био много срамежљивији него сада, а затим сам током дана имао бројне епилептичне нападе, толико да у септембру 2005. нисам успео да се вратим у четврту средњу школу. Крајем фебруара 2006. године, отац Љубо је дошао да одржи молитвени састанак у Пиоссасцо (ТО) и тражили су од мене да одем да сведочим. Мало сам оклевао, али на крају сам отишао; Сведочио сам и молио сам свету круницу. Пре него што сам отишао, отац Љубо ме је благословио и неколико тренутака се молио нада мном; за неколико дана све кризе су потпуно нестале. Мој живот се променио сада и то не само зато што сам физички излечен. За мене је највећа благодат била открити веру и знати колико љубав Исус и Госпа имају према сваком од нас. Са обраћењем је то као да је Бог запалио ватру у мени која се мора непрестано хранити молитвом и евхаристијом. Тада нас може запухати ветар, али ако се добро нахрани, ова ватра се неће угасити и бескрајно захваљујем Богу на овом неизмерном дару! Сада се у мојој породици суочавамо са свим проблемима снагом крунице коју се сви троје свакодневно молимо. Код куће смо смиренији, срећнији јер знамо да је све по вољи Божјој, у коју имамо пуно поверење и изузетно смо срећни што нас воде Он и Госпа. Овим сведочењем желим да захвалим и похвалим Госпу и Исуса такође за духовно обраћење које се догодило у мојој породици и за осећај мира и радости који нам дају. Искрено се надам да свако од вас осећа љубав према Госпи и Исусу, јер је за мене то најлепша и најважнија ствар у животу.