Пут молитве: заједничка молитва, извор благодати

Исус нас је прво научио да се молимо у множини.

Узорна молитва „Оче наш“ је у потпуности у множини. Занимљива је ова чињеница: Исус је одговорио на многе молитве учињене „у једнини“, али када нас учи да се молимо, Он нам каже да се молимо „у множини“.

То можда значи да Исус прихвата нашу потребу да завапимо Њему у својим личним потребама, али нас упозорава да је боље да увек идемо Богу са својом браћом.

Због Исуса, који живи у нама, више не постојимо сами, ми смо појединци одговорни за своја лична дела, али у себи носимо и одговорност све наше браће.

Све добро што је у нама, у великој мери дугујемо другима; Христос нас стога позива да свој индивидуализам ублажимо у молитви.

Све док је наша молитва веома индивидуалистичка, она има мало добротворног садржаја, стога има мало хришћанског укуса.

Поверити своје проблеме нашој браћи је помало као умирање за себе, то је фактор који отвара врата да нам Бог одговори.

Група има посебну моћ над Богом и Исус нам даје тајну: у групи уједињеној у Његово Име, Он је такође присутан, моли се.

Међутим, група мора бити „уједињена у Његово Име“, односно снажно уједињена у Његовој Љубави.

Група која воли је погодан инструмент за општење са Богом и примање тока Божје Љубави на оне којима је потребна молитва: „струја Љубави нас чини способнима да комуницирамо са Оцем и има моћ над болеснима“.

Чак је и Исус, у кључном тренутку свог живота, желео да се његова браћа моле са Њим: у Гетсиманији је изабрао Петра, Јакова и Јована „да би били с Њим да се моле“.

Литургијска молитва тада има још већу снагу, јер нас погружава у молитву целе Цркве, кроз присуство Христово.

Морамо поново да откријемо ову огромну моћ заступништва, која утиче на цео свет, укључује земљу и небо, садашњост и прошлост, грешнике и свеце.

Црква није за индивидуалистичку молитву: по узору на Исуса, она формулише све молитве у множини.

Молитва за браћу и са браћом мора бити обележен знак нашег хришћанског живота.

Црква не саветује индивидуалну молитву: тренуци тишине које предлаже на Литургији, после читања, бесједе и причешћа, говоре о томе колико јој је стало до блискости сваког верника са Богом.

Али његов начин молитве мора да нас натера да одлучимо да се не изолујемо од потреба наше браће: индивидуална молитва, да, али никада себична молитва!

Исус нам предлаже да се молимо на посебан начин за Цркву. Он је то сам учинио, молећи се за Дванаесторицу: „...Оче...молим се за њих...за оне које си ми дао, јер су Твоји.

Оче, чувај у име своје оне које си ми дао, да буду једно као ми...“ (Јн.17,9).

Учинио је то за Цркву која ће се од њих родити, молио се за нас: „...не молим се само за ове, него и за оне који верују у Мене преко речи њихове...“ (Јн.17,20, XNUMX).

Исус је такође дао прецизну наредбу да се моли за раст Цркве: „...Молите се Господару жетве да пошаље раднике на жетву своју...“ (Мт. 9,38).

Исус је заповедио да никога не искључујемо из наше молитве, чак ни наше непријатеље: „...Љубите непријатеље своје и молите се за своје прогонитеље...” (Мт. 5,44).

Треба да се молимо за спас човечанства.

То је Христова заповест! Ову молитву је ставио управо у „Оче наш“, да би то била наша непрекидна молитва: дођи Царство Твоје!

Златна правила заједничке молитве

(да се спроводи у литургији, у молитвеним групама и у свим приликама молитве са браћом)

ОПРОШТАЈ (Очистим своје срце од сваке озлојеђености, тако да током молитве ништа не омета слободно кружење Љубави)
ОТВАРАМ се за деловање ДУХА СВЕТОГ (да, радећи на свом срцу, могу
донети Његов плод)
ПРЕПОЗНАМ оне који су поред мене (поздрављам брата у своје срце, што значи: свој глас, у молитви и певању, усклађујем са гласом других; остављам другој особи времена да се изрази у молитви, не пожурујући их ; Не пуштам свој глас преко братовог)
НЕ БОШ СЕ ТИШИНЕ = Не журим (молитва захтева паузе и тренутке интроспекције)
НЕ ПЛАШИМ СЕ ДА ГОВОРИМ (свака моја реч је дар за друге; они који пасивно живе заједничку молитву не чине заједницу)

Молитва је дар, разумевање, прихватање, дељење, служење.

Привилеговано место за почетак молитве са другима је породица.

Хришћанска породица је заједница која симболизује љубав Исуса према својој Цркви, како каже свети Павле у писму Ефесцима (Еф. 5.23).

Када говоримо о „молитвеним местима“, зар се не намеће сумња да би прво место молитве могло бити домаће?

Брат Карло Карето, један од највећих молитвених и контемплативних мајстора нашег времена, подсећа нас да „... Свака породица треба да буде мала црква!...“

МОЛИТВА ЗА ПОРОДИЦУ

(Монс. Ангело Цомастри)

О Маријо, жено да, Љубав Божија је прошла кроз Твоје Срце и ушла у нашу напаћену историју да би је испунила светлошћу и надом. Дубоко смо повезани са Тобом: ми смо деца Твог скромног да!

Опевао си лепоту живота, јер је твоја душа била ведро небо где је Бог могао привући Љубав и упалити Светлост која обасјава свет.

О Маријо, жено да, моли се за наше породице, да поштују настали живот и да дочекују и воле децу, звезде на небу човечанства.

Заштитите децу која улазе у живот: нека осете топлину уједињене породице, радост поштоване невиности, чар живота обасјаног вером.

О Маријо, жено да, Твоја доброта нас надахњује поверењем и нежно нас привлачи к Теби,

изговарајући најлепшу молитву, ону коју смо научили од Анђела и којој желимо да никада не престане: Здраво Маријо, благодатна, Господ је с Тобом…….

Амин.