Мистерија нашег помирења

Од божанског величанства претпостављена је понизност наше природе, од снаге слабост, од оног који је вечан, наша смртност; и да платимо дуг, који је тежио нашем стању, беспомоћна природа се сјединила са нашом проходном природом. Све се то догодило тако да је, како је било згодно за наше спасење, један и једини посредник између Бога и људи, човек Христос Исус, имун на смрт с једне стране, био подложан томе с друге.
Истина, потпуна и савршена била је природа у којој се Бог родио, али истовремено истинита и савршена била је божанска природа у којој он остаје непроменљив. У њему је сво његово божанство и сва наша хуманост.
Под нашом природом подразумевамо оно што је Бог створио на почетку и претпоставља, да ће бити откупљен, Речју. С друге стране, у Спаситељу није било ни трага од оне злоће коју је заводник донео на свет и коју је заведени човек прихватио. Он је свакако хтео да преузме нашу слабост, али не и да учествује у нашим греховима.
Он је преузео статус роба, али без загађења грехом. Он је сублимирао човечанство, али није умањио божанство. Његово уништење учинило је видљивим невидљивог и смртног творца и господара свих ствари. Али он је био више милосрдно спуштање према нашој беди него губитак своје моћи и доминације. Он је био творац човека у божанском стању и човек у стању роба. То је био један те исти Спаситељ.
Син Божји дакле улази у сред беда овога света, силазећи са свог небеског престола, не напуштајући славу Очеву.Улази у ново стање, рађа се на нов начин. Улази у ново стање: заправо, невидљиво само по себи, чини се видљивим у нашој природи; бесконачан, дозвољава себи да буде ограничен; постојање пре свих времена, почиње да живи у времену; господар и господар универзума, он крије своје бескрајно величанство, узима облик слуге; без страха и бесмртан, као Бог, он не презире да постане проходан човек и потчињен законима смрти.
Јер ко је прави Бог, тај је и прави човек. У овом јединству нема ничег измишљеног, јер опстају и понизност људске природе и узвишеност божанске природе.
Бог не пролази кроз мутацију због своје милости, па се ни човек не мења због добијеног достојанства. Свака од природа ради у заједници са другом, све што јој припада. Реч ради оно што припада Речи, а човечанство врши оно што припада човечанству. Прва од ових природа сија кроз чуда која чини, друга је подложна злочинима које трпи. И као што се Реч не одриче те славе коју поседује у свему једнаком Оцу, тако ни човечанство не напушта природу својствену врсти.
Нећемо се уморити од понављања: Један те исти је заиста Син Божији и заиста Син човечији. Он је Бог, јер „У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Реч беше Бог“ (Јн 1,1). Он је човек, јер: „Реч је постала тело и настанила се међу нама“ (Јн 1,14).