Почиње фестивал младих у Међугорју. Шта каже визионарка Мирјана

На почетку желим да поздравим све од срца и кажем вам како сам задовољан што смо сви овде да славимо љубав Бога и Марије. Рећи ћу вам оно што мислим да је најважније што положите у своје срце и унесете у своје домове када се вратите у своје земље. Сигурно знате да су указања у Међугорју започела 24. јуна 1981. Дошао сам овде у Међугорје из Сарајева да бих овде провео летње празнике и да сам дан св. Јована, 24. јуна, отишао са Иванком мало ван села, јер желели смо да будемо сами неко време и разговарамо о нормалним стварима о којима две девојке тог узраста могу да разговарају. Кад смо стигли под оно што се данас назива „планином указања“, Иванка ми је рекла: „Гле, молим те: мислим да је Госпа на брду!“. Нисам желео да гледам, јер сам мислио да је то немогуће: Госпа је на небу и ми јој се молимо. Нисам погледао, оставио сам Иванку на том месту и вратио се у село. Али кад сам се приближио првим кућама, осетио сам у себи потребу да се вратим и видим шта се дешава са Иванком. Нашао сам га на истом месту које је гледало уз брдо и рекло ми је: „Види сад, молим те!“. Видео сам жену у сивој хаљини и са дететом у наручју. Све је то било врло чудно, јер нико није ишао на брдо, посебно са бебом у наручју. Заједно смо испробали све могуће емоције: нисам знао да ли сам жив или мртав, био сам радостан и уплашен и нисам знао зашто ми се та ствар у том тренутку догодила. Након неког времена стигао је Иван, који је морао да прође да би отишао до своје куће, а кад је видео шта смо видели, побегао је, а тако је и Вицка. Па сам рекао Иванки: „Ко зна шта видимо ... можда је боље да се и ми вратимо“. Нисам завршио реченицу, а она и ја смо већ били у селу.

Када сам се вратио кући, рекао сам стрицима да мислим да сам видео Госпу, а тетка ми је рекла: „Узми круницу и моли се Богу! Оставите нашу Госпу на небу, где је! “. Само су Јаков и Марија рекли: „Благо вама који сте видели Госпу, и ми бисмо волели да је видимо!“. Читаве те ноћи молио сам круницу: само кроз ову молитву, у ствари, пронашао сам мир и разумео мало у себи шта се догађа. Сутрадан, 25. јуна, радили смо нормално, као и сви други дани, и нисам видео ниједног визионара, али када је наступио час када сам дан раније видео Госпу, осетио сам да морам да идем на планину. Рекао сам стрицима и они су пошли са мном јер су осећали одговорност да виде шта ми се догађа. Кад смо стигли под планину, пола нашег села је већ било тамо, у ствари неки чланови породице су дошли са сваким од визионара да виде шта се дешава са овом децом. Госпу смо видели на истом месту, само она није имала Дете у наручју и овог другог дана, 25. јуна, први пут смо пришли Госпи и представила се као Краљица мира, рекла нам је: „Не смеш бојте се мене: ја сам краљица мира “. Тако су започела свакодневна указања која сам имао с осталим визионарима до Божића 1982. Тог дана Госпа ми је дала десету тајну и рекла да више нећу имати свакодневна указања, већ сваке године 18. марта, за цео дан живот и рекао ми да ћу имати и изванредне наступе. Почели су 2. августа 1987. и настављају се и данас и не знам колико дуго ћу их имати. Ова указања су молитве за невернике. Госпа никада не каже „неверници“, али увек „Они који још нису познали љубав Божију“, Њој је потребна наша помоћ. Када Госпа каже „наше“, она не мисли само на нас шест визионара, већ мисли на сву своју децу која је осећају као Мајку. Госпа каже да невернике можемо променити, али само својом молитвом и својим примером. Она не тражи од нас да проповедамо, она жели да неверници у нашем животу, у нашем свакодневном животу препознају Бога и Његову Љубав.

Извор: Мл информације из Међугорја