Иван Међугорје описује светлост која се појављује за време указања Мадоне

Иване, прошли су велики дани Међугорја. Како сте доживели ове прославе?
За мене је увек нешто посебно када се славе ови велики дани. Последња два дана, свечано прослављена, била су врхунац онога што смо започели Деветницом да се припремимо за долазак Госпе. Свих ових девет дана одиграло је велику улогу у припремама, а што смо се ближили 24. и 25. јуну, све се више у мени будило све што је било на почетку указања. Тако сам имао прилику да се поново сетим свега што је било добро, али и прогона и сталних мука у тим комунистичким годинама, када смо патили у страху и неизвесности и били малтретирани са свих страна.

Мислите ли да је данас требало да буде овако?
Морало је овако и није могло другачије. Притисак је био одасвуд. И сам сам се осећао као да сам у стању шока. Плашио сам се шта ће се десити. Видео сам Госпу, али с друге стране нисам био сасвим сигуран. Нисам одмах поверовао. Други дан, када смо почели да разговарамо са Госпом, већ је било лакше и већ сам био спреман да дам свој живот за Госпу.

Био сам задовољан, на дан годишњице, што сам могао бити присутан на указању које сте имали са Маријом. Изглед је био мало дужи.
Сусрет са Мадоном је нешто посебно, изузетно. Јуче, у тренутку јављања, натерао нас је да се сетимо свега што се догодило на почетку; ствари које ми нису падале на памет у протеклих девет дана, када сам се лично припремао за Његов свечани долазак. Госпа нас је натерала да се вратимо својим речима и рекла нам: „Све се сећајте, драга децо, а пре свега оних посебних и тешких дана.“ Затим је, после свега што нам је било тешко, причала о свему што је било лепо. То је сјајна ствар и то је обележје мајке која воли сву своју децу.

Реците нам нешто о томе шта је било сјајно за вас…
Нас шест визионара смо на посебан начин доживели те прве године указања. А оно што смо доживели остаје између нас и Госпе. Увек нас је храбрио и тешио својим речима: „Не бојте се, драга децо, ја сам вас изабрао и чуваћу вас“. У тим тренуцима ове речи су нам биле толико важне да не бисмо могли да одолимо без ових мајчинских речи утехе. На то нас Госпа увек подсећа 24. и 25. јуна и о томе говори са нама. Могу рећи да ова два дана нису нормални дани.

Иване, гледао сам те као сведок указања. Приметио сам да је пре указања твоје лице потпуно другачије него после...
Увек кажем да је долазак Госпе долазак божанске светлости на овај свет. Чим Госпа стигне, сасвим је нормално да нас ова божанска светлост обасја и видимо промену на нашим лицима. Преображавамо се захваљујући доласку божанске светлости на земљу, она утиче на нас.

Можете ли још увек да разговарате са нама о овом Небу, о овој светлости?
Када Госпа дође, увек се понови иста ствар: прво светлост стиже и ова светлост је знак Њеног доласка. После светлости долази Мадона. Ова светлост се не може упоредити са било којом другом светлошћу коју видимо на земљи. Иза Мадоне се види небо које није тако далеко. Не осећам ништа, видим само лепоту светлости, неба, не знам како да то објасним, мир, радост. Нарочито кад Госпа с времена на време дође са анђелима, ово небо нам се још више приближи.

Да ли би волео да останеш тамо заувек?
Добро се сећам када ме је Госпа једном одвела на небо и поставила на брдо. Изгледало је помало као да стојите код „плавог крста“, а испод нас је било небо. Госпа се насмешила и питала ме да ли желим да останем тамо. Одговорио сам: „Не, не, још не, мислим да сам ти још потребан, мајко“. Тада се Госпа насмешила, окренула главу и вратили смо се на земљу.

С тобом смо у капели. Подигли сте ову капелу да бисте могли да приватно примите ходочаснике у време указања и да бисте имали мало смирења за своју личну молитву.
Капела коју сам до сада имао била је у мојој кући. То је била соба коју сам организовао да се тамо одржи састанак са Мадоном. Соба је била мала и било је мало простора за оне који су ме посетили и желели да буду присутни током указања. Тако сам одлучио да саградим већу капелу у којој могу да примим већу групу ходочасника. Данас сам срећан што могу да примам веће групе ходочасника, посебно инвалида. Међутим, ова капела није дизајнирана само за ходочаснике, већ је и место за себе, где се могу са породицом повући у кутак духовности, где можемо изговарати круницу, а да нас нико не узнемирава. У капели нема Благословљеног, не служе се мисе. То је једноставно место молитве где се може клекнути пред клупама и молити се.

Ваш посао је да се молите за породице и за свештенике. Како данас можете помоћи породицама које су у врло озбиљним искушењима?
Данас је ситуација за породице веома тешка, али ја који свакодневно виђам Госпу могу да кажем да ситуација није очајна. Госпа је овде већ 26 година како би нам показала да нема очајних ситуација. Постоји Бог, постоји вера, постоји љубав и нада. Госпа жели да нагласи пре свега да ове врлине морају бити на првом месту у породици. Ко може да живи данас, у ово време, без наде? Нико, чак ни они који немају веру. Овај материјалистички свет породицама нуди много ствари, али ако породице не расту духовно и не посвете време молитви, почиње духовна смрт. Међутим, човек покушава да духовне ствари замени материјалним, али то је немогуће. Госпа нас жели извући из овог пакла. Сви ми данас живимо у свету врло брзим темпом и врло је лако рећи да немамо времена. Али знам да они који нешто воле такође проналазе времена за то, па ако желимо да следимо Госпу и Њене поруке, морамо наћи времена за Бога.Зато породица мора да се моли сваки дан, морамо имати стрпљења и непрестано се молити. Данас није лако окупити децу за заједничку молитву, са свиме што имају. Није лако све ово објаснити деци, али ако се молимо заједно, кроз ову заједничку молитву деца ће схватити да је то добра ствар.

У својој породици настојим да живим одређени континуитет у молитви. Када сам са породицом у Бостону, молимо се рано ујутру, у подне и увече. Кад сам овде у Међугорју без породице, моја супруга то ради са децом. Да бисмо то урадили, прво морамо да победимо себе у неким стварима, јер имамо своје жеље и жеље.

Када се кући вратимо уморни, пре свега се морамо у потпуности посветити заједничком породичном животу. Штавише, и ово је задатак оца породице. Не морамо да кажемо: „Немам времена, уморан сам“. Ми родитељи, као примарни чланови породице, морамо бити први, морамо бити пример својим у заједници.

Такође постоје снажни спољни утицаји на породицу: друштво, улица, неверство ... Породица је практично рањена на више страна. Како се супружници данас суочавају са браком? Без икаквих припрема. Колико њих има личне интересе за венчање, личне тежње? Под таквим условима не може се изградити ниједна чврста породица. Када деца дођу, многи родитељи нису спремни да их одгајају. Нису спремни за нове изазове. Како можемо показати својој деци шта је исправно ако сами нисмо спремни да то научимо или тестирамо? У порукама Госпа увек понавља да се морамо молити за светост у породици. Данас је светост у породици толико важна јер нема живе Цркве без живих и светих породица. Данас породица мора пуно да се моли како би се љубав, мир, срећа и хармонија вратили.

Шта желите да кажете на крају нашег разговора поводом 26 година указања?
За све ове године разговарали смо о многим стварима са Госпом, али Госпа жели да са нама реализује свој пројекат и дизајн, који још нису приведени крају. Морамо наставити да се молимо и да следимо пут који нам показујете. Да заиста будем живи знак, оруђе у Његовим рукама и потпуно бих принео Божијој милости.Јуче је Госпа то подвукла када је рекла: „Отворите се милости Божијој!“. У Јеванђељу се каже да је дух јак, а тело слабо. Зато морамо увек бити отворени духу да бисмо могли да следимо пројекат Јеванђеља, пројекат наше Госпе.