Јакова из Међугорја „Госпу сам виђао седамнаест година сваки дан“

ЈАКОВ: Да, пре свега желим да поздравим све који су вечерас дошли, а такође и оне који нас слушају. Као што је отац Ливио већ рекао, ми нисмо ту да се оглашавамо ни за Међугорје ни за себе, јер нам не треба публицитет, а ја лично не волим да то радим ни за себе ни за Међугорје. Радије обзнанимо Госпу и, што је још важније, Реч Исусову и шта Исус жели од нас. Прошле године, у септембру месецу, био сам у Америци, на молитвеним и сведочким сусретима са народом.

ОТАЦ ЛИВИО: Америка, у смислу Сједињених Држава...

ЈАКОВ: Да, био сам на Флориди, заједно са Мирјаном, да сведочимо о указањима. После обиласка разних цркава, на молитви и разговору са верницима, вече пред Мирјанин одлазак, пратио нас је господин који нас је позвао на састанак молитвене групе.

Отишли ​​смо тамо не размишљајући ни о чему и успут смо се шалили и смејали мислећи да је Америка веома велика земља и да је нова за нас. Стигавши тако до куће у којој је било много верника, јавио сам се за време заједничке молитве.

Госпа ми је рекла да ће ми сутрадан поверити десету тајну. Да, тренутно сам остао без речи... Нисам могао ништа да кажем.
Пало ми је на памет да чим је Мирјана примила десету тајну, престала су свакодневна указања за њу и исто за Иванку. Али Госпа никада није рекла да се после десете тајне више неће јављати.

ОТАЦ ЛИВИО: Значи, надао си се...

ЈАКОВ: У срцу ми је било мало наде да ће Госпа поново доћи, чак и након што ми је повела десету тајну.

Иако сам био толико повређен да сам почео да размишљам: „Ко зна шта ћу следеће...“, у мом срцу је још увек било оно мало наде.

ОТАЦ ЛИВИО: Али нисте могли одмах да разрешите недоумицу, питајући Мадону...

ЈАКОВ: Не, у том тренутку нисам могао ништа да кажем.

ОТАЦ ЛИВИО: Разумем, Госпа не дозвољава да јој постављате питања...

ЈАКОВ: Не бих могао ништа више да кажем. Ниједна реч није изашла из мојих уста.

ОТАЦ ЛИВИО: Али како ти је рекла? Да ли је била озбиљна? Строги?

ЈАКОВ: Не, не, говорио ми је тихо.

ЈАКОВ: Кад се указање завршило, изашао сам и почео да плачем, јер нисам могао ништа друго.

ОТАЦ ЛИВИО: Ко зна с каквом сте стрепњом чекали следећег дана указање!

ЈАКОВ: Сутрадан, за који сам се припремио молитвом, Госпа ми је поверила десету и последњу тајну, рекавши ми да ми се више неће јављати сваки дан, већ само једном годишње.

ОТАЦ ЛИВИО: Како сте се осећали?

ЈАКОВ: Мислим да је то био најгори тренутак у мом животу, јер ми је одједном толико питања пало на памет. Ко зна какав ће сада бити мој живот? Како ћу даље?

ЈАКОВ: Зато што могу рећи да сам одрастао уз Госпу. Видио сам је од десете године и све што сам у животу научио о вери, о Богу, о свему, научио сам од Госпе.

ОТАЦ ЛИВИО: Вас је васпитао као мајку.

ЈАКОВ: Да, као права мајка. Али не само као мајка, већ и као пријатељ: у зависности од тога шта вам је потребно у разним околностима, Госпа је увек са вама.

У том тренутку сам се нашао у позицији да не знам шта да радим. Али онда је Госпа та која нам даје толико снаге да превазиђемо потешкоће, и у одређеном тренутку сам помислио да је можда више него видети Госпу телесним очима, исправније је имати је у својим срцима .

ОТАЦ ЛИВИО: Свакако!

ЈАКОВ: То сам касније схватио. Гледао сам Госпу више од седамнаест година, али сада експериментишем и размишљам да је можда боље да видим Госпу унутра и да је имам у срцу него да је видим очима.

ПАДРЕ ЛИВИО: Разумевање да можемо да носимо Богородицу у свом срцу је несумњиво милост. Али свакако сте свесни и да је свакодневна виђање Мајке Божије више од седамнаест година благодат коју у хришћанској историји, осим вас шесторо визионара, ретко ко, заиста, није имао. Да ли сте свесни величине ове благодати?

ЈАКОВ: Свакако, сваки дан размишљам о томе и кажем себи: „Како да захвалим Богу за ову милост коју ми је дао да могу да видим Госпу сваки дан већ седамнаест година?“ Никада нећу имати речи да захвалим Богу за све што нам је дао, не само за дар да својим очима видимо Госпу, већ и за све остало, за све што смо од ње научили.

ОТАЦ ЛИВИО: Дозволите ми да се дотакнем једног аспекта који вас се више лично тиче. Рекли сте да вам је Госпа све: мајка, другарица и учитељица. Али у време када сте имали свакодневна указања, да ли се и он бринуо о вама и вашем животу?

ЈАКОВ: Не. Многи ходочасници мисле да смо ми, који смо видели Госпу, привилеговани, јер смо могли да је испитујемо о нашим приватним стварима, тражећи од ње савет шта да радимо у животу; али Госпа никада према нама није поступала другачије од било кога другог.