Јелена из Међугорја: Кажем вам колико је важан брак

Јелена Васиљ се 24. августа удала за Масимилијана Валентеа у цркви Светог Јакова у Међугорју. Био је то заиста брак пун радости и молитве! Провидница Марија Павловић-Лунети била је један од сведока. Ретко је видети тако лепе и блиставе младе супружнике! Недељу дана пре венчања дошли су нам у посету и дуго смо заједно разговарали о вредности хришћанског пара. Подсећамо, Јелена је годинама, уз помоћ оца Томислава Влашића, примала поуке од Госпе од Госпе, уз помоћ оца Томислава Влашића, и да ју је Богородица изабрала да води молитвену групу, све док није отишла на студије у Сједињене Америчке Државе. Јунајтед, 1991.
Ево неких Јелениних одговора на питања која сам јој поставио:

Ср.Ем.: Јелена, знам да си потпуно отворена за Божју вољу за свој живот. Како сте схватили да је ваш начин брака, а не неки други?
Јелена: И даље видим лепоту оба животна избора! И, у извесном смислу, још увек ме привлачи верски живот. Верски живот је веома леп живот и то слободно кажем пред Максимилијаном. Морам још да додам да осећам извесну тугу мислећи да нећу живети идеал верског живота! Али видим да кроз општење са другим човеком обогаћујем себе. Масимилијано ми помаже да будем више оно што морам да постанем као људска личност. Наравно, и раније сам имао прилике да духовно растем, али овај однос са Максимилијаном ми много помаже да растем као личност и да развијам друге врлине. Помаже ми да имам конкретнију веру. Раније сам често био заносан мистичним искуствима и живео у некој врсти духовног заноса. Сада, у општењу са другим човеком, позван сам на крст и видим да мој живот сазрева.

Ср.Ем.: Шта подразумевате под „позваним на крст“?
Јелена: Мораш мало да умреш кад се удаш! У супротном, неко остаје веома себичан у потрази за другим, уз ризик да се касније разочара; посебно када се надамо да други може да отклони наше страхове или реши наше проблеме. Мислим да сам, на почетку, ишао ка другом помало као према уточишту. Али, на срећу, Масимилијано никада није желео да буде ово уточиште за мене да се кријем. Мислим да је унутрашњост нас жена веома емотивна и тражимо мушкарца који би некако могао да нахрани наше емоције. Али, ако би овакав став потрајао, остале бисмо девојчице и никада не бисмо одрасле.

Ср.Ем.: Како сте изабрали Масимилијана?
Јелена: Упознали смо се пре три године. Обоје смо били студенти „Црквене историје“ у Риму. Улазак у везу са њим ме је гурнуо да превазиђем себе и доживео прави раст. Масимилијано зна да буде веома опрезан и постојан у свом начину постојања. Увек је био веома искрен и озбиљан у својим одлукама, а ја се лако предомислим. Има величанствене врлине! Оно што ме је привукло њему била је пре свега његова љубав према чедности. Осећао сам све више поштовања према њему и често сам откривао да више воли оно што је добро у мени. Верујем да за жену поштовање према мушкарцу може бити право лечење, јер се на њу често гледа и гледа као на објекат!

Ср.Ем.: Какав став бисте препоручили младим љубавницима који размишљају о браку?
Јелена: Веза почиње неком врстом привлачности, што није за занемарити. Али морамо ићи даље. Ако не умрете сами себи, физичка или хемијска енергија нестаје врло лако. Онда, од тога није остало ништа. Добро је што овај период „заљубљености” брзо нестаје, јер чињеница да осећамо привлачност једно другом спречава нас да видимо лепоту другог, чак и ако служи да га привуче. Вероватно, да нам Бог није дао овај дар, мушкарци и жене се никада не би венчали! Стога је ова чињеница провидентна. За мене је чедност дар који омогућава пару да научи да истински воли, јер се чедност протеже на све што је у вези са животом у пару. Ако не научите да поштујете једни друге, веза ће се распасти. Када се посвећујемо у тајни брака, кажемо: „Обећавам да ћу те волети и поштовати“. Част никада не треба раздвајати од љубави.