Госпа дозвољава Луцији да напише тајну и даје јој нове назнаке

Дуго очекивани одговор бискупа Леирије је споро долазио и она је осећала обавезу да покуша да изврши наређење које је добила. Иако невољко, и у страху да би поново могла да не успе, што ју је заиста збунило, покушала је поново и није успела. Да видимо како нам ова драма говори:

Док сам чекао одговор, 3. 1. 1944. клекнуо сам поред кревета који ми понекад служи као сто за писање и покушао поново, а да нисам могао ништа да урадим; оно што ме је највише импресионирало је то што сам могао да напишем било шта друго без потешкоћа. Онда сам замолио Госпу да ми каже шта је Божја воља, обично је више сама, а не знам зашто, али волим да будем сама са Исусом у табернакулу.

Клекнуо сам пред степеништем олтара причешћа и замолио Исуса да ми каже шта је Његова воља. Иако сам навикао да верујем да су наређења претпостављених непобитни израз Божије воље, нисам могао да верујем да то није случај. И збуњен, напола апсорбован, под теретом мрачног облака који као да је висио нада мном, са лицем у рукама, чекао сам, не знајући како, одговор. Тада сам осетио пријатељску, љубазну и мајчинску руку како ми додирује раме, подигао сам поглед и видео драгу Небеску Мајку. «Не бој се, Бог је хтео да испита твоју послушност, веру и смирење; смири се и напиши шта ти наређују, али не и оно што ти је дато да схватиш његов смисао. Након што га напишете, ставите га у коверту, затворите и запечатите и напишите напољу да га може отворити само 1960. кардинал патријарх Лисабона или бискуп Леирије».

И осетио сам дух преплављен тајном светлости која је Бог и у Њему сам видео и чуо - врх копља као пламен који се протеже све док не дотакне земаљску осу и не скаче: планине, градови, места и села са својим становницима су сахрањени. Море, реке и облаци преливају се из својих корита, преплављују, преплављују и вуку са собом у вртлог несагледив број кућа и људи: то је очишћење света од греха у који се уронио. Мржња и амбиција изазивају разорни рат! У убрзаном удару срца и у духу, чуо сам тихи глас који је говорио: „Кроз векове једна вера, једно крштење, једна Црква, света, саборна, апостолска. У вечности, Небо!». Реч Небо испунила је моју душу миром и срећом, до те мере да сам, готово не слутећи, дуго понављао: «Небо! Небо!". Чим је та силна натприродна сила прошла, почео сам да пишем и то сам урадио без потешкоћа, 3. јануара 1944. године, на коленима, наслоњен на кревет који ми је служио као сто.

Извор: Путовање под Маријиним погледом - Биографија сестре Луције - ОЦД издања (страна 290)