Међугорска визионарка Вицка говори о свом путовању у загробни живот с Госпом

Отац Ливио: Реците ми где сте били и у колико сати.

Вицка: Били смо у малој кући Јаков кад је дошла Мадона. Било је поподне, око 15,20. Да, било је 15,20.

Отац Ливио: Ниси ли чекао указање Мадоне?

Вицка: Не. Јаков и ја смо се вратили у Читлукову кућу у којој је била његова мама (Напомена: Јакова мама је сада мртва). У Јаковљевој кући налазе се спаваћа соба и кухиња. Њена мама је отишла по нешто да припреми храну, јер смо мало касније требали ићи у цркву. Док смо чекали, Јаков и ја смо започели гледање фотоалбума. Јаков је изненада сишао с кауча пре мене и схватио сам да је Мадона већ стигла. Одмах нам је рекао: "Вика, Вика и ти, Јаков, дођи са мном да видимо Небо, Чистиште и Пакао". Рекла сам себи: "Ок, ако то жели наша Госпа". Јаков је уместо тога рекао Госпи: „Ви доведите Вицка, јер они су много браће. Не доводите ме који сам једино дете. " Рекао је то зато што није желео да иде.

Отац Ливио: Очигледно је мислио да се више никада нећете вратити! (Напомена: Јакова невољност била је провидна, јер то чини приче још веродостојнијом и стварнијом.)

Вицка: Да, мислио је да се више никада нећемо вратити и да ћемо заувек отићи. У међувремену, мислио сам колико ће сати или колико дана проћи и питао сам се хоћемо ли ићи горе или доле. Али у трену ме Мадона узела десном руком, а Јаков левом, а кров се отворио да нас прође.

Отац Ливио: Да ли се све отворило?

Вицка: Не, није се све отворило, само онај део који је требао да се пробије. За неколико тренутака стигли смо у Рај. Док смо се успињали, угледали смо малене кућице, мање него кад смо их видели из авиона.

Отац Ливио: Али ви сте гледали доле, док сте се носили?

Вицка: Док смо били одгајани, гледали смо доље.

Отац Ливио: И шта сте видели?

Вицка: Све врло мале, мање него кад идете авионом. У међувремену сам помислио: „Ко зна колико сати или колико дана треба!“. Уместо да смо за тренутак стигли. Видео сам сјајан простор….

Отац Ливио: Слушајте, негде сам прочитао, не знам да ли је то истина, да су врата, поред њих прилично стара особа.

Вицка: Да, да. Има дрвена врата.

Отац Ливио: Велики или мали?

Вицка: Одлично. Да супер.

Отац Ливио: Важно је. То значи да многи људи улазе у њега. Да ли су врата била отворена или затворена?

Вицка: Било је затворено, али Госпа га је отворила и ми смо ушли у њу.

Отац Ливио: Ах, како сте га отворили? Да ли се отворио сам?

Вицка: Сама. Отишли ​​смо до врата која су се сама отворила.

Отац Ливио: Изгледа да разумем да је Госпа заиста врата у небо!

Вицка: Десно од врата био је Свети Петар.

Отац Ливио: Како сте знали да је то С. Пиетро?

Вицка: Одмах сам знала да је то он. Са кључем, прилично малим, са брадом, мало стаситим, са косом. Остао је исти.

Отац Ливио: Да ли је стајао или седео?

Вицка: Стани, стани, крај врата. Чим смо ушли, наставили смо ходајући можда три, четири метра. Нисмо посетили цело Небо, али Госпа нам је то објаснила. Видели смо сјајан простор обавијен светлошћу која овде на земљи не постоји. Видели смо људе који нису ни дебели ни мршави, али сви исти и обучени у три боје: сиву, жуту и ​​црвену. Људи ходају, певају, моле се. Постоје и мали Анђели који лете. Госпа нам је рекла: „Погледајте како су срећни и задовољни људи који су овде на Небу“. То је радост која се не може описати и која не постоји овде на земљи.

Отац Ливио: Госпа вас је учинила да схватите суштину Неба, а то је срећа која никад нема краја. „На небу је радост“, рекао је у једној од својих порука. Затим вам је показао савршене људе и без икаквих физичких недостатака, како би нас разумео да ћемо, када буде васкрсења мртвих, имати тело славе попут оног васкрслог Исуса. Али волео бих да знам какву су хаљину носили. Тунике?

Вицка: Да, неке тунике.

Отац Ливио: Да ли су отишли ​​до дна или су били кратки?

Вицка: Били су дуги и ишли су скроз.

Отац Ливио: Какве су боје биле тунике?

Вицка: Сива, жута и црвена.

Отац Ливио: По вашем мишљењу, да ли ове боје имају значење?

Вицка: Госпа нам то није објаснила. Кад жели, Госпа објашњава, али у том тренутку није нам објаснила зашто имају тунике три различите боје.

Отац Ливио: Какви су анђели?

Вицка: Анђели су попут мале деце.

Отац Ливио: Да ли имају полно тело или само главу као у барокној уметности?

Вицка: Имају цело тело.

Отац Ливио: Да ли носе и тунике?

Вицка: Да, али кратак сам.

Отац Ливио: Да ли видите ноге?

Вицка: Да, јер немају дуге тунике.

Отац Ливио: Имају ли мала крила?

Вицка: Да, имају крила и лете изнад људи који су на Небу.

Отац Ливио: Једном је Госпа говорила о побачају. Рекао је да је то тежак грех и они који га набаве морат ће одговорити за њега. Деца, с друге стране, нису крива за то и она су као мали анђели на небу. По вашем мишљењу, да ли су мали рајски анђели та побачена деца?

Вицка: Госпа није рекла да су мали Анђели на небу деца побачаја. Рекао је да је абортус велики грех и да реагују они који су то учинили, а не деца.

Отац Ливио: Јесте ли тада ишли у Чистилиште?

Вицка: Да, након што смо отишли ​​у Чистилиште.

Отац Ливио: Да ли сте прешли дуг пут?

Вицка: Не, Чистилиште је близу.

Отац Ливио: Да ли вас је довела наша Госпа?

Вицка: Да, држећи се за руке.

Отац Ливио: Да ли вас је натерао да шетате или летите?

Вицка: Не, не, натерало нас је да летимо.

Отац Ливио: Разумем. Госпа вас је превезала из Раја у Чистилиште, држећи вас за руку.

Вицка: Чистилиште је такође одличан простор. У Чистилишту, међутим, људе не виде, већ се види само велика магла и осећа се ...

Отац Ливио: Шта осећаш?

Вицка: Осећа се као да људи пате. Знате, чује се шум ...

Отац Ливио: Управо сам новинарима послао своју књигу: „Зашто верујем у Међугорје“, где пишем да би се у Чистилишту осећали попут суза, врискова, удараца ... Је ли тако? И ја сам се борио да пронађем праве речи на италијанском како бих ходочасницима дао дојам шта говорите на хрватском.

Вицка: Не може се рећи да има удараца или плача. Људи се тамо не виде. Није као Небо.

Отац Ливио: Шта осећате тада?

Вицка: Осећате да пате. То је патња друге врсте. Чују се гласови и звукови, као да се неко удара ...

Отац Ливио: Да ли се међусобно боре?

Вицка: Осећам се тако, али нисам могла да видим. Тешко је, оче Ливио, објаснити нешто што не видите. Једно је чути, а друго видети. На Небу видите да они ходају, певају, моле се, и зато можете тачно то извести. У Чистилишту се види само велика магла. Људи који су тамо чекају наше молитве да би могли што пре да оду на Небо.

Отац Ливио: Ко је рекао да чекају наше молитве?

Вицка: Госпа је рекла да људи који су у Чистилишту чекају наше молитве да би могли што пре да оду на Небо.

Отац Ливио: Слушај, Вицка: небеска светлост би се могла протумачити као божанско присуство у које су уроњени људи који су на том месту блаженства. Шта по вашем мишљењу значи магла Чистилишта?

Вицка: За мене је магла дефинитивно знак наде. Они пате, али имају извесну наду да ће отићи на Небо.

Отац Ливио: Погоди ме да Госпа инсистира на нашим молитвама за душе у Чистилишту.

Вицка: Да, Госпа каже да им требају наше молитве да би прво отишли ​​на небо.

Отац Ливио: Тада наше молитве могу скратити Чистилиште.

Вицка: Ако се више молимо, они прво оду у Небо.

Отац Ливио: Реци нам сада о паклу.

Вицка: Да, раније смо видели велики пожар.

Отац Ливио: Уклоните знатижељу: да ли вам је било вруће?

Вицка: Да, били смо довољно близу и испред нас је била ватра.

Отац Ливио: Разумем. С друге стране, Исус говори о „вечном огњу“.

Вицка: Знате, ишли смо тамо са Мадоном. За нас је то био другачији начин. Схватио сам?

Отац Ливио: Да, наравно! Наравно! Били сте само гледаоци, а не и глумци те страшне драме.

Вицка: Видели смо људе који су пре уласка у ватру ...

Отац Ливио: Извините: да ли је ватра била велика или мала?

Вицка: Супер. Био је то велики пожар. Видели смо људе који су нормални пре уласка у ватру; онда, кад падну у ватру, претворе се у одвратне животиње. Много је богохуљења и људи вриште и вичу.

Отац Ливио: Ова трансформација људи у грозне животиње за мене значи стање изопачености проклетих који горе у пламену мржње према Богу. Уклоните још једну занимљивост: ови људи трансформисани у чудовишне звери такође имају рогове?

Вицка: Шта? Рогови?

Отац Ливио: Они који имају ђаволе.

Вицка: Да, да. То је као кад видите особу, на пример плавокосу девојку, која је нормална пре уласка у ватру. Али када падне у ватру и врати се горе, претвара се у звер, као да никада није била особа.

Отац Ливио: Марија нам је рекла, у интервјуу за Радио Марију, да када вам је Госпа за време указања показала пакао, а да вас није одвела у загробни живот, и ова плавокоса девојчица, када је изашла из ватре, имала је рогови и реп. Тако значи?

Вицка: Да, наравно.

Отац Ливио: Чињеница да људи преображени у звери такође имају рогове и репове за мене значи да су постали попут демона.

Вицка: Да, то је врло демонски начин постојања. То је трансформација која се дешава брзо. Пре него што падну у ватру, они су нормални и када се врате, трансформишу се.

Госпа нам је рекла: „Ови људи који су овде у Паклу тамо су отишли ​​својом вољом, јер су желели тамо. Они људи који овде на земљи иду против Бога већ почињу да живе у Паклу и онда само настављају ”.

Отац Ливио: Да ли је Госпа ово рекла?

Вицка: Да, да, и сама је то рекла.

Отац Ливио: Да ли је Госпа тада рекла, ако не управо овим речима, али изражавајући овај концепт, да онај ко жели да иде у Пакао иде, тврдоглаво да иде против Бога до краја?

Вицка: Ко год жели да иде тамо, наравно. Ко је против воље Божје иде, ко хоће да иде. Бог никога не шаље. Сви имамо прилику да се спасимо.

Отац Ливио: Бог никога не шаље у пакао: је ли Госпа тако рекла или ви тако кажете?

Вицка: Бог не шаље. Госпа је рекла да Бог никога не шаље. Ми смо ти који желимо да идемо тамо, по нашем избору.

Отац Ливио: Дакле, да Бог никога не шаље, рекла је Госпа.

Вицка: Да, рекао је да Бог никога не шаље.

Отац Ливио: Негде сам чуо или прочитао да је Госпа рекла да се не треба молити за душе пакла.

Вицка: За оне паклене, не. Госпа је рекла да се не молимо за оне у паклу, већ само за оне у чистилишту.

Отац Ливио: С друге стране, паклени проклети не желе наше молитве.

Вицка: Не желе их и бескорисни су.
Извор: Прича преузета из интервјуа са оцем Ливиом, директором Радио Марије