"Пријатељство Божје" светог Иренеја, епископа

Наш Господ, Реч Божја, прво је људе увео да служе Богу, а затим их је учинио пријатељима као слуге, као што је и сам рекао својим ученицима: «Више вас не зовем слугама, јер слуга не зна шта његов господар ради; али назвао сам вас пријатељима, јер све што сам чуо од Оца објавио сам вам «(Ив 15, 15). Божје пријатељство даје бесмртност онима који га правилно располажу.
У почетку је Бог обликовао Адама не зато што му је потребан човек, већ зато да има некога коме може пружити користи. Заиста, Реч је славила Оца, остајући увек у њему, не само пред Адамом, већ и пре сваког стварања. Сам га је изјавио: "Оче, прослави ме пред тобом, оном славом коју сам имао са тобом пре света" (Јн 17).
Он нам је наредио да га следимо не зато што је потребна наша служба, већ да бисмо себи дали спас. У ствари, следење Спаситеља учествује у спасењу, јер следење светлости значи бити окружен светлошћу.
Ко је у светлости, сигурно није он да би га осветлио и учинио да он светли, али управо га светлост осветљава и чини блиставим. Он не даје ништа светлости, али управо од тога добија предност сјаја и свих других предности.
То се такође односи на служење Богу: не доноси ништа Богу, а с друге стране Богу није потребна служба људи; али онима који га служе и прате, он даје вечни живот, непопустљивост и славу. Своје користи даје онима који му служе због чињенице да му служе и онима који га прате због чињенице да га прате, али он од њих нема користи.
Бог тражи да службе људи имају прилику, онај ко је добар и милостив, да своју корист излије на оне који истрају у његовој служби. Док Богу ништа не треба, човеку је потребно заједништво са Богом.
Слава човекова састоји се у истрајности у служби Божјој. И због тога је Господ рекао својим ученицима: "Ниси изабрао мене, него сам ја изабрао тебе" (Јн 15), показујући тако да они нису ти који слави га пратећи га, али који су, пошто су следили Сина Божјега, њега прославили. И опет: „Желим да они које си ми дао да буду са мном тамо где јесам, како би они разматрали моју славу“ (Јн 16, 17).