Марија из Међугорја: Госпа нам је показала натприродне стварности

Много пута ме питају: „Јеси ли ти Марија из Међугорја?“. Одмах ми падају на памет речи Светог писма: Чији си ти? Павла, Аполона, Кифе? (1 Кор 1,12). Запитајмо се и ми: чији смо ми? Не кажемо „Међугорјани“, ја бих одговорио: Исуса Христа!“ Овим речима почиње свој говор визионарка Марија Павловић у Палаззетто делло Спорт у Фиренци, која је 18. маја окупила око 8000 људи, како би прославили 20 година указања у Међугорју. На једноставан и познат начин, Марјиа се обратила присутнима, поделивши своје искуство визионаре и своја осећања као хришћанке, посвећене, као и сви ми, да идемо путем светости. „Нисам хтела да ми се Госпа укаже, али се указала“, наставља Марија. „Једном сам је питао: зашто ја? И данас се сећам његовог осмеха: Бог ми је дао и изабрао сам тебе! Рече Госпа. Али превише пута нас људи због тога стављају на пиједестал: хоће да нас учине светима... Истина, изабрао сам пут светости, али још нисам свет! ”Искушење да се људи који живе натприродним искуством унапред „освештају” веома је распрострањено, али, нажалост, открива недостатак знања о свету Божијем и прикривени фетишизам. Везујући се за особу коју је Бог изабрао као оруђе, покушава се на неки начин ухватити самога Бога који јој се на осетљив начин пројављује. „Тешко је када те људи сматрају свецем, а знаш да ниси“, понавља Марија. „На овом путу се борим као и сви; није ми увек лако да волим, постим, молим. Не осећам се благословеним само зато што ми се јавља Госпа! Ја конкретно живим свој живот у свету као жена, супруга, мајка... Неко нас чак узима за мађионичаре и траже да се предвиди будућност!“. То је јасна опомена која нам долази од визионара који се већ двадесет година свакодневно сусреће са Мајком Божијом; то је позив да се не доживљава као идеал, као дива. У ствари, визионари су само огледало натприродне стварности: они је виде и рефлектују да би заједница верних на неки начин могла да уочи њен лик и да се њиме обогати. „Госпа нам је показала различите натприродне стварности, укључујући и оне димензије у којима ћемо се наћи након наше смрти. На крају нам је рекао: Видели сте, сада сведочите! Верујем да је наш главни задатак да сведочимо ономе што видимо, али и да из прве руке живимо учење Богородице, која није само мајка већ и учитељица, сестра, пријатељица. Са нашим животом да натерамо друге да се заљубе у тебе.

Ставили смо се на располагање за сваку врсту истраге и лекарског прегледа само да бисмо невернике привукли вери и да би верници више веровали. Сада је важно истрајати да ово дрво које је засадила Краљица мира све више расте. У стварности, до сада је од малог семена постало, после двадесет година, велико дрво које својим гранама даје хлад и крајњим крајевима света. Сваког дана свједочимо рађању нове молитвене групе инспирисане Међугорјем, чак и у Кини, гдје је кршћанска вјера снажно прогоњена.” То је говор пун идеја, али који пре свега наглашава важност аутентичног духовног путовања, укорењеног у вери, нади и милосрђу, за све оне које је Господ изабрао за своје оруђе и који живе мистична искуства другачије природе. „Госпа је једном рекла: У овом мозаику свака особа је важна... Нека свако кроз молитву открије свој задатак и буде у стању да каже себи „Ја сам важан у очима Божјим!“. Тада ће бити лако применити Исусову заповест: што чујеш на ухо, проповедај по крововима (Мк 10).“

Овако Марија Павловић завршава свој говор, али и одмах спроводи у дело савете које је сама предложила, остајући у молитви са хиљадама учесника. Након крунице коју је водила, током евхаристијског клањања, указање Богородице запечатило је све говоре осталих учесника који су својим интервенцијама нацртали широку панораму покрета везаног за Међугорје (фра Јозо, Јелена, о. Амортх , о. Леонард, о. Диво Барсоти, о. Г. Сгрева, А. Бонифацио, о. Варнаба ...). Много различитих комада, оригиналних у боји, облику и текстури, али сви важни за састављање тог дивног мозаика који Госпа жели да понуди свету.