Медитација данас: Шта ћемо дати Господу заузврат за све што нам он даје?

Који језик би могао правилно нагласити Божје дарове? У ствари, њихов број је толико велик да измиче било којој листи. Њихова величина је, дакле, таква и таква да би чак и један од њих требало да нас подстакне да бескрајно захваљујемо донатору.
Али постоји услуга коју, чак и кад бисмо то желели, никако не бисмо могли прећи у тишини. Заправо не би могло бити прихватљиво да било која особа, обдарена здравим умом и способна за размишљање, не сме да даје било какву реч, чак иако је далеко испод дужности, о божанској божанској користи које ћемо се сетити.
Бог је створио човека по својој слици и прилици. Опскрбио га је интелигенцијом и разумом за разлику од свих осталих живих бића на земљи. То му је дало способност да се одушеви невероватном лепотом земаљског раја. И коначно га поставио за владара свим стварима на свету. После преваре змије, пада у грех и, грехом, смрћу и невољама, није препустио створење својој судбини. Уместо тога, дао јој је закон који јој помаже, анђеле да штите и чувају и послао пророке да исправе пороке и науче врлини. Уз претње потиснутим казнама и искорењивање наглости зла. Обећањима је подстицао мучнину добра. Неријетко је унапред, у овој или оној особи, показао коначну судбину доброг или лошег живота. Није га занимао човек ни када је тврдоглаво истрајао у својој непослушности. Не, у својој доброти Господ нас није напустио ни због глупости и дрскости које смо показали презирући почасти које нам је пружио и газећи своју љубав као доброчинитеља. Уместо тога, позвао нас је из смрти и вратио у нови живот кроз нашег Господа Исуса Христа.
У овом тренутку, чак и начин на који је створена корист изазива још веће дивљење: „Иако је божанске природе, своју једнакост са Богом није сматрао љубоморним благом, већ се оголио, претпостављајући стање слуге“ (Фил 2, 6-7). Такође је узео на себе наше патње и преузео на себе наше болове, за нас је био погођен тако да смо његовим ранама били излечени (уп. Ис 53, 4-5) и поново нас је откупио од проклетства, постајући себи за наше саке (уп. Гал 3), и дочекао крајње срамотну смрт да би нас вратио у славни живот.
Није се задовољио тиме што нас је позвао из смрти у живот, већ нас је такође учинио учесницима сопственог божанства и држи нам припремљену вечну славу која премашује сваку људску оцену по величини.
Шта онда можемо вратити Господу за све што нам је дао? (уп. Пс. 115, 12). Толико је добар да чак ни не захтева размену: уместо тога срећан је што му узвраћамо својом љубављу.
Кад помислим на све ово, остајем као престрављен и уплашен због страха да ће ме, због моје лакоће ума или ничега не бринути, ослабити у љубави према Богу и чак постати узрок срама и срамоте за Христа.