Данашња медитација: све нова мистерија

Реч Божија је створена по телу једном заувек. Сада, из своје доброте према човеку, он жели да се роди по духу у онима који га желе и постаје дете које расте са растом њихових врлина. Она се манифестује у оној мери за коју прималац зна да је способан. Не ограничава неизмерни поглед на његову величину из зависти и љубоморе, али мудро је, готово мерећи, капацитет оних који то желе да виде. Тако Реч Божија, иако се манифестује у мери у којој учествују они који у њој учествују, ипак увек остаје неуверљива за све, с обзиром на високу тајну. Из тог разлога, апостол Божији, разматрајући с мудрошћу значај тајне, каже: „Исус Христос је исти јуче, данас и заувек!“ (Јевр 13,8), што значи да је мистерија увек нова и да никад не стари за разумевање било ког људског ума.
Христос Бог се рађа и постаје човеком, узимајући тело обдарено умном душом, онога који је дозволио да ствари настану ни из чега. Са истока, звезда која сија усред белог дана води мудраце до места где је Реч добила тело, да мистично покаже да Реч садржана у закону и код пророка надмашује свако чулно знање и води људе ка врхунској светлости знања.
У ствари, реч закона и пророци, као звезда, правилно схваћена, води ка препознавању утјеловљене Речи оних који су милошћу позвани према божанском одобрењу.
Бог постаје савршен човек, не мењајући ништа од онога што је својствено људској природи. Ако одузмемо, мислимо на грех који му, штавише, не припада. Постаје човек да испровоцира похлепног и нестрпљивог пакленог змаја да прождере свој плен који је Христово човечанство. Заиста, Христос му даје своје месо да једе. Али то месо морало се претворити у отров за ђавола. Месо је тотално срушило чудовиште снагом божанства које је било скривено у њему. С друге стране, за људску природу то би био лек, јер би га снагом божанства присутног у њему вратио у првобитну милост.
Јер као што је змај, убацивши свој отров у дрво науке, упропастио човечанство, натеравши их да га окусе, тако је исти, претпостављајући да прождире Господње тело, био срушен и лишен снаге божанства које је било у њему.
Али велика мистерија божанске инкарнације и даље остаје мистерија. Заиста, како Реч, која је са својом личношћу у основи у телу, може бити истовремено и особа и у основи сва у Оцу? Па како иста реч, потпуно Бог по природи, може постати потпуно човек по природи? И то уопште без абдикације било божанској природи, за коју је Бог, било нашој, због које је постао човек?
Само вера долази до тих мистерија, што је суштина и основа оних ствари које надилазе свако разумевање људског ума.