Међугорје: видјеци су видели Небо. Путовање Вицке и Јацова

Вицково путовање

Отац Ливио: Реците ми где сте били и у колико сати.

Вицка: Били смо у малој кући Јаков кад је дошла Мадона. Било је поподне, око 15,20. Да, било је 15,20.

Отац Ливио: Ниси ли чекао указање Мадоне?

Вицка: Не. Јаков и ја смо се вратили у Читлукову кућу у којој је била његова мама (Напомена: Јакова мама је сада мртва). У Јаковљевој кући налазе се спаваћа соба и кухиња. Њена мама је отишла по нешто да припреми храну, јер смо мало касније требали ићи у цркву. Док смо чекали, Јаков и ја смо започели гледање фотоалбума. Јаков је изненада сишао с кауча пре мене и схватио сам да је Мадона већ стигла. Одмах нам је рекао: "Вика, Вика и ти, Јаков, дођи са мном да видимо Небо, Чистиште и Пакао". Рекла сам себи: "Ок, ако то жели наша Госпа". Јаков је уместо тога рекао Госпи: „Ви доведите Вицка, јер они су много браће. Не доводите ме који сам једино дете. " Рекао је то зато што није желео да иде.

Отац Ливио: Очигледно је мислио да се више никада нећете вратити! (Напомена: Јакова невољност била је провидна, јер то чини приче још веродостојнијом и стварнијом.)

Вицка: Да, мислио је да се више никада нећемо вратити и да ћемо заувек отићи. У међувремену, мислио сам колико ће сати или колико дана проћи и питао сам се хоћемо ли ићи горе или доле. Али у трену ме Мадона узела десном руком, а Јаков левом, а кров се отворио да нас прође.

Отац Ливио: Да ли се све отворило?

Вицка: Не, није се све отворило, само онај део који је требао да се пробије. За неколико тренутака стигли смо у Рај. Док смо се успињали, угледали смо малене кућице, мање него кад смо их видели из авиона.

Отац Ливио: Али ви сте гледали доле, док сте се носили?

Вицка: Док смо били одгајани, гледали смо доље.

Отац Ливио: И шта сте видели?

Вицка: Све врло мало, мање него када идете авионом. У међувремену сам размишљао: "Ко зна колико сати или колико дана треба!" . Уместо у тренутак смо стигли. Видео сам велики простор….

Отац Ливио: Слушајте, негде сам прочитао, не знам да ли је то истина, да су врата, поред њих прилично стара особа.

Вицка: Да, да. Има дрвена врата.

Отац Ливио: Велики или мали?

Вицка: Одлично. Да супер.

Отац Ливио: Важно је. То значи да многи људи улазе у њега. Да ли су врата била отворена или затворена?

Вицка: Било је затворено, али Госпа га је отворила и ми смо ушли у њу.

Отац Ливио: Ах, како сте га отворили? Да ли се отворио сам?

Вицка: Сама. Отишли ​​смо до врата која су се сама отворила.

Отац Ливио: Изгледа да разумем да је Госпа заиста врата у небо!

Вицка: Десно од врата био је Свети Петар.

Отац Ливио: Како сте знали да је то С. Пиетро?

Вицка: Одмах сам знала да је то он. Са кључем, прилично малим, са брадом, мало стаситим, са косом. Остао је исти.

Отац Ливио: Да ли је стајао или седео?

Вицка: Устани, стани до врата. Чим смо ушли, наставили смо ходати, можда три, четири метра. Нисмо посетили цео рај, али Госпа нам је то објаснила. Видели смо велики простор окружен светлошћу која овде не постоји на земљи. Видели смо људе који нису ни дебели ни мршави, али сви су исти и имају тробојку у боји: сиву, жуту и ​​црвену. Људи ходају, певају, моле се. Лете и мали Анђели. Госпа нам је рекла: "Погледајте колико су задовољни и задовољни људи који су овде на Небу." То је радост која се не може описати и која не постоји овде на земљи.

Отац Ливио: Госпа вас је учинила да разумете суштину Раја, а то је срећа која се никада не завршава. "На небу је радост", рекао је у поруци. Потом вам је показао савршене људе и без икаквих физичких недостатака да бисте нас разумели да ћемо, када дође васкрсење мртвих, имати тело славе попут Ускрслог Исуса. Ипак бих волела да знам какву хаљину носе. Тунике?

Вицка: Да, неке тунике.

Отац Ливио: Да ли су отишли ​​до дна или су били кратки?

Вицка: Били су дуги и ишли су скроз.

Отац Ливио: Какве су боје биле тунике?

Вицка: Сива, жута и црвена.

Отац Ливио: По вашем мишљењу, да ли ове боје имају значење?

Вицка: Госпа нам то није објаснила. Кад жели, Госпа објашњава, али у том тренутку није нам објаснила зашто имају тунике три различите боје.

Отац Ливио: Какви су анђели?

Вицка: Анђели су попут мале деце.

Отац Ливио: Да ли имају полно тело или само главу као у барокној уметности?

Вицка: Имају цело тело.

Отац Ливио: Да ли носе и тунике?

Вицка: Да, али кратак сам.

Отац Ливио: Да ли видите ноге?

Вицка: Да, јер немају дуге тунике.

Отац Ливио: Имају ли мала крила?

Вицка: Да, имају крила и лете изнад људи који су на Небу.

Отац Ливио: Једном је Госпа говорила о побачају. Рекао је да је то тежак грех и они који га набаве морат ће одговорити за њега. Деца, с друге стране, нису крива за то и она су као мали анђели на небу. По вашем мишљењу, да ли су мали рајски анђели та побачена деца?

Вицка: Госпа није рекла да су мали Анђели на небу деца побачаја. Рекао је да је абортус велики грех и да реагују они који су то учинили, а не деца.

Јаковљево путовање

ОТАЦ ЛИВИО: Оно што смо чули од Вицке, хтели бисмо сада да чујемо и са вашег спикерфона. Верујем да ће та два сведочења заједно постати не само веродостојнија, већ и потпунија.

Међутим, прво бих желео да приметим да се никада, у два миленијума хришћанства, није догодило да двоје људи са својим телима буду одведени у загробни живот и потом враћени међу нас, како би могли да нам испричају шта су видели. Несумњиво је Госпа хтела да да снажан апел савременом човеку, који често мисли да се све завршава животом. Ово сведочанство о загробном животу је несумњиво једно од најјачих које нам је Бог икада дао, и по мом мишљењу треба га сматрати чином велике милости према нашој генерацији.

Желим да подвучем чињеницу да се овде суочавамо са изузетном благодаћу коју сте добили и коју ми верници не можемо потценити. У ствари, исти апостол Павле, када жели да подсети своје клеветнике на харизме које је примио од Бога, помиње управо чињеницу да је пренет у рај; међутим, не може да каже да ли са телом или без тела. То је несумњиво веома редак и изузетан дар који је Бог дао вама, али пре свега нама. Сада тражимо од Јакова да нам што потпуније исприча о овом невероватном искуству. Када се то догодило? Колико сте тада имали година?

ЈАКОВ: Имао сам једанаест година.

ОТАЦ ЛИВИО: Сећате ли се које је године било?

ЈАКОВ: Било је то 1982. године.

ОТАЦ ЛИВИО: Зар се не сећаш у ком месецу?

ЈАКОВ: Не сећам се.

ОТАЦ ЛИВИО: Ни Вицка се не сећа месеца. Можда је био новембар?

ЈАКОВ: Не знам.

ОТАЦ ЛИВИО: Уосталом, јесмо ли били 1982. године?

ЈАКОВ: Да.

ОТАЦ ЛИВИО: Друга година указања, дакле.

ЈАКОВ: Вицка и ја смо били у мојој старој кући.

ОТАЦ ЛИВИО: Да, сећам се да сам је видео. Али да ли је и сада ту?

ЈАКОВ: Не, сад га нема. Моја мама је била унутра. Мама је изашла на тренутак, док смо Вицка и ја причале и шалиле се.

ОТАЦ ЛИВИО: Где си био пре? Чуо сам да си отишао у Читлук.

ЈАКОВ: Да.. Мислим да су остали ту остали, а ми смо се вратили кући. Не сећам се тренутно.

ОТАЦ ЛИВИО: Дакле, вас двоје сте били у старој кући, а ваша мајка је на тренутак изашла.

ЈАКОВ: Вицка и ја смо причали и шалили се.

ОТАЦ ЛИВИО: Колико је сати било мање-више?

ЈАКОВ: Било је поподне. Окрећемо се и видимо Богородицу усред куће и одмах клечимо. Поздравља нас као и увек и каже...

ОТАЦ ЛИВИО: Како поздравља Богородицу?

ЈАКОВ: Поздравља говорећи „Хваљен Исус Христос. Онда нам је одмах рекао: „Сада ћу вас повести са собом”. Али одмах сам рекао не.

ОТАЦ ЛИВИО: „Повест ћу те са собом”… Где?

ЈАКОВ: Да нам покаже рај, пакао и чистилиште.

ПАДРЕ ЛИВИО: Рекао ти је: „Сада те водим са собом да ти покажем рај, пакао и чистилиште“, а да ли си се уплашио?

ЈАКОВ: Рекао сам јој: „Не, не идем“. У ствари, мислио сам да сам већ прихватио Госпу, њена указања и њене поруке. Али сад кад каже: „Одвешћу те да видиш рај, чистилиште и пакао“, за мене је то већ нешто друго...

ОТАЦ ЛИВИО: Превелико искуство?

ЈАКОВ: Да и рекао сам јој: „Не, Мадона, не. Ти доведи Вицку. Имају осам, док сам ја јединац. Чак и ако остане један мање од њих…

ОТАЦ ЛИВИО: Мислио си да…

ЈАКОВ: Да се ​​никад не бих вратио. Али Госпа је рекла: „Не треба се ничега плашити. Ја сам с тобом"

ОТАЦ ЛИВИО: Свакако присуство Мадоне даје велику сигурност и спокој.

„Одвешћу те да видиш рај…”

ЈАКОВ: Узео нас је за руку.. баш је трајало...

ОТАЦ ЛИВИО: Слушај Јакова; Желео бих појашњење. Да ли вас је узео за десну или за леву руку?

ЈАКОВ: Не сећам се.

ОТАЦ ЛИВИО: Знаш ли зашто те питам? Вицка увек каже да ју је Госпа узела за десну руку.

ЈАКОВ: А онда ме је ухватио за леву руку.

ОТАЦ ЛИВИО: И шта се онда догодило?

ЈАКОВ: После тога заиста није дуго трајало... Одмах смо видели небо...

ОТАЦ ЛИВИО: Слушај, али како си успео да изађеш из куће?

ЈАКОВ: Госпа нас је узела и све се отворило.

ОТАЦ ЛИВИО: Да ли се отворио кров?

ЈАКОВ: Да, све. Тада смо одмах стигли у Рај.

ОТАЦ ЛИВИО: У трену?

ЈАКОВ: У трену.

ПАДРЕ ЛИВИО: Док сте се пењали на небо, да ли сте погледали доле?

ЈАКОВ: Не.

ОТАЦ ЛИВИО: Зар ниси погледао доле?

ЈАКОВ: Не.

ОТАЦ ЛИВИО: Зар ниси ништа видео док си се пењао?

ЈАКОВ: Не, не, не. Улазимо у овај огроман простор…

ОТАЦ ЛИВИО: Тренутак. Чуо сам да си први прошао кроз врата. Да ли је било врата или није било?

ЈАКОВ: Да, било је. Вицка каже да је и видјела..., како кажу...

ОТАЦ ЛИВИО: Свети Петре.

ЈАКОВ: Да, Свети Петар.

ОТАЦ ЛИВИО: Јесте ли га видели?

ЈАКОВ: Не, нисам гледао. Тада сам се толико уплашио да у глави не знам шта…

ОТАЦ ЛИВИО: Вицка је уместо тога све погледала. Истина, она увек види све, чак и на овој земљи.

ЈАКОВ: Била је храбрија.

ОТАЦ ЛИВИО: Кажете да сте погледали доле и видели земљу малу, а кажете и да су пре уласка у рај била затворена врата. Био је затворен?

ЈАКОВ: Да, а онда се постепено отворило и ми смо ушли.

ОТАЦ ЛИВИО: Али ко је отворио?

ЈАКОВ: Не знам. сам…

ОТАЦ ЛИВИО: Да ли се сам отворио?

ЈАКОВ: Да, да.

ОТАЦ ЛИВИО: Да ли је отворено испред Богородице?

ЈАКОВ: Да, да, тако је. Улазимо у овај простор…

ОТАЦ ЛИВИО: Слушај, јеси ли ходао по нечем чврстом?

ЈАКОВ: Шта? Не, нисам ништа осетио.

ОТАЦ ЛИВИО: Заиста вас је обузео велики страх.

ЈАКОВ: Ех, стварно нисам осетио ноге, руке, ништа у том тренутку.

ПАДРЕ ЛИВИО: Да ли те је Госпа држала за руку?

ЈАКОВ: Не, после ме више није држао за руку.

ОТАЦ ЛИВИО: Она је претходила вама, а ви сте за њом.

ЈАКОВ: Да.

ОТАЦ ЛИВИО: Очигледно је да вас је она претходила у то тајанствено царство.

ЈАКОВ: Хајде да уђемо у овај простор...

ПАДРЕ ЛИВИО: Чак и да је Мадона била тамо, да ли сте се и даље плашили?

ЈАКОВ: Ох!

ОТАЦ ЛИВИО: Невероватно, плашио си се!

ЈАКОВ: Јер, као што сам већ рекао, да ли мислите...

ОТАЦ ЛИВИО: Било је то потпуно ново искуство.

ЈАКОВ: Све ново, јер никад нисам мислио... Знао сам, јер су нас од детињства учили, да постоји рај, као и пакао. Али знате, када се детету прича о тим стварима, оно се ужасно плаши.

ОТАЦ ЛИВИО: Не смемо заборавити да је Вицка имала шеснаест, а Јаков само једанаест. Важна разлика у годинама.

ЈАКОВ: О, заиста.

ОТАЦ ЛИВИО: Наравно, то је сасвим разумљиво.

ЈАКОВ: А кад детету кажеш: „Сад ћу те одвести да видиш оне ствари тамо“, мислим да се оно уплаши.

ОТАЦ ЛИВИО: (обраћа се присутнима): „Има ли овде дечака од десет година? Ено га. Погледај како је мали. Одведи га у загробни живот па ћеш видети да ли се неће уплашити”.

ЈАКОВ: (обраћа се детету): Не желим ти то.

ОТАЦ ЛИВИО: Дакле, да ли сте осетили велику емоцију?

ЈАКОВ: Дефинитивно.

Рајска радост

ОТАЦ ЛИВИО: Шта си видео на небу?

ЈАКОВ: Уђимо у овај огроман простор.

ОТАЦ ЛИВИО: Огроман простор?

ЈАКОВ: Да, лепо светло у коме се види унутра... Људи, много људи.

ОТАЦ ЛИВИО: Да ли је рај препун?

ЈАКОВ: Да, има много људи.

ОТАЦ ЛИВИО: Срећом да.

ЈАКОВ: Људи који су били обучени у дуге хаљине.

ПАДРЕ ЛИВИО: Да ли се облачиш, у смислу дугих туника?

ЈАКОВ: Да, људи су певали.

ОТАЦ ЛИВИО: Шта је певао?

ЈАКОВ: Певао је песме, али нисмо разумели шта.

ПАДРЕ ЛИВИО: Претпостављам да су добро певали.

ЈАКОВ: Да, да. Гласови су били прелепи.

ОТАЦ ЛИВИО: Лепи гласови?

ЈАКОВ: Да, лепи гласови. Али оно што ме је највише погодило је та радост коју сте видели на лицима тих људи.

ОТАЦ ЛИВИО: Јесте ли видели радост на лицима људи?

ЈАКОВ: Да, на лицима људи. И то је та радост коју осећаш изнутра, јер до сада смо говорили о страху, али када смо ушли у рај, у том тренутку сте осетили радост и мир који се може осетити на небу.

ОТАЦ ЛИВИО: Да ли сте и ви то осетили у свом срцу?

ЈАКОВ: И мени у срцу.

ОТАЦ ЛИВИО: И тако сте у извесном смислу окусили мало раја.

ЈАКОВ: Окусио сам ту радост и мир који се осећа на Небу. Зато сваки пут када ме људи питају какво је Небо, не волим да причам о томе.

ОТАЦ ЛИВИО: То се не може изразити.

ЈАКОВ: Зато што верујем да рај није оно што заиста видимо очима.

ОТАЦ ЛИВИО: Занимљиво шта говориш..

ЈАКОВ: Рај је оно што видимо и осећамо у срцу.

ОТАЦ ЛИВИО: Ово сведочанство ми се чини изузетно и веома дубоко. У ствари, Бог се мора прилагодити слабости наших телесних очију, док је у срцу да нам може саопштити најузвишеније стварности натприродног света.

ЈАКОВ: Оно што осећаш у себи је најважније. Из тог разлога, чак и да сам желео да опишем шта сам осећао на Небу, никада не бих могао, јер оно што је моје срце осећало не може се изразити.

ПАДРЕ ЛИВИО: Рај, дакле, није био толико оно што си видео колико оно што си осетио милошћу у себи.

ЈАКОВ: Оно што сам чуо, свакако.

ОТАЦ ЛИВИО: А шта си чуо?

ЈАКОВ: Неизмерна радост, мир, жеља да останем, да увек будем ту. То је стање у коме не размишљаш ни о чему ни о коме другом. Осећате се опуштено на све начине, невероватно искуство.

ОТАЦ ЛИВИО: Па ипак си био дете.

ЈАКОВ: Био сам дете, да.

ОТАЦ ЛИВИО: Јеси ли све ово осетио?

ЈАКОВ: Да, да.

ОТАЦ ЛИВИО: А шта је Госпа рекла?

ЈАКОВ: Госпа је рекла да људи који су остали верни Богу иду у рај. Зато, када говоримо о небу, сада се можемо присетити ове Госпине поруке која каже: „Дошао сам овде да вас све спасем и све вас доведем. једног дана од мог Сина”. Тако ћемо сви моћи да упознамо ту радост и мир који осећамо у себи. Тај мир и све што нам Бог може дати доживљава се на Небу.

ОТАЦ ЛИВИО: Слушај

ЈАКОВ: Јесте ли можда видели Бога на небу?

ЈАКОВ: Не, не, не.

ОТАЦ ЛИВИО: Јесте ли само окусили његову радост и његов мир?

ЈАКОВ: Дефинитивно.

ПАДРЕ ЛИВИО: Радост и мир које Бог даје на небу?

ЈАКОВ: Свакако. А после овога…

ОТАЦ ЛИВИО: Јесу ли и анђели били тамо?

ЈАКОВ: Нисам их видео.

ОТАЦ ЛИВИО: Ниси их видео, али Вицка каже да су изнад њих летели анђели. Апсолутно тачно запажање, с обзиром да на Небу постоје и анђели. Само да не гледате превише у детаље и увек идете на оно најважније. Пажљивији сте на унутрашња искуства него на спољашњу стварност. Када сте описивали Госпу, нисте се толико осврнули на спољашња обележја, али сте одмах схватили њен став мајке. Исто тако што се тиче Неба, ваше сведочанство је првенствено о великом миру, неизмерној радости и жељи да се тамо остане.

ЈАКОВ: Дефинитивно.

ОТАЦ ЛИВИО: Па, шта још рећи о небу, Јакове?

ЈАКОВ: Ништа друго из Раја.

ОТАЦ ЛИВИО: Слушај, Јаков; када видите Мадону, зар не осећате већ мало раја у свом срцу?

ЈАКОВ: Да, али је другачије.

ОТАЦ ЛИВИО: Ах да? А каква је разноликост?

ЈАКОВ: Као што смо рекли, Госпа је Мајка. У Рају не осећаш ту врсту радости, већ другу.

ОТАЦ ЛИВИО: Мислите на другачију радост?

ЈАКОВ: Осећаш другу радост, другачију од оне коју осећаш када видиш Госпу.

ПАДРЕ ЛИВИО: Када видите Мадону, какву радост осећате?

ЈАКОВ: Мајчина радост.

ПАДРЕ ЛИВИО: Уместо тога, како је радост на небу: да ли је већа, мања или једнака?

ЈАКОВ: За мене је то већа радост.

ПАДРЕ ЛИВИО: Је ли онај у рају већи?

ЈАКОВ: Већи. Зато што мислим да је рај најбоље што можете добити. Али и Госпа вам даје много радости. То су две различите радости.

ПАДРЕ ЛИВИО: То су две различите радости, али она небеска је заиста божанска радост, која произилази из контемплације Бога лицем у лице. Добили сте аванс, у мери у којој сте то могли да приуштите. Лично могу да кажем да у бројним мистичним текстовима које сам прочитао током свог живота, никада нисам чуо да је Рај описан на тако узвишене и заносне изразе, чак и ако је обележен највећом једноставношћу и заиста свима разумљив.

ОТАЦ ЛИВИО: Браво, Јакове! Сада идемо да видимо Чистилиште. Дакле, изашао си из раја... Како се то догодило? Да ли вас је Госпа извела?

ЈАКОВ: Да, да. И нашли смо се…

ПАДРЕ ЛИВИО: Извините, али имам једно питање: да ли је по вашем мишљењу рај место?

ЈАКОВ: Да, место је.

ПАДРЕ ЛИВИО: Место, али не као што постоје на земљи.

ЈАКОВ: Не, не, бескрајно место, али није као код нас овде. То је друга ствар. Сасвим друга ствар.