Међугорје: јесу ли видиоци вјеродостојни? Ко су они, њихова мисија

Имао сам прилику да упознам визионаре Међугорја још као клинци. Сада су то обучени мушкарци и жене, свако са својом породицом, осим Вицке која живи са својом породицом, посвећујући свој дан дочеку ходочасника. Нема сумње да је најрјечитији знак Госпиног присуства у Међугорју управо ових шест младих људи од којих је много тражила, повјеравајући им мисију која по својој природи захтијева велику великодушност. Сваки разуман човек треба да се запита како шест дечака, који се разликују један од другог и сваки са својим животом, упркос срдачности која их спаја, толико дуго сведоче о свакодневном јављању Мајке Божије, а да никада противречност, без збуњености и без размишљања. У то време, тимови познатих лекара су изводили научне експерименте, што је довело до искључивања било каквог облика халуцинације и потврдило необјашњивост, са чисто научне тачке гледишта, феномена везаних за привиђења. Изгледа да је Госпа једном приликом рекла да такви експерименти нису потребни. Заиста, једноставно посматрање психичке нормалности дечака, њихове равнотеже и прогресивног људског и духовног сазревања током времена довољно је да се закључи да су они потпуно поуздани сведоци.

Енглеска пословица каже да да бисте добро упознали особу морате заједно појести квинтал соли. Питам се колико су џакова соли становници Међугорја потрошили заједно са овим дечацима. Никада нисам чуо да локални човек сумња у њих. Ипак, колико би мајки и очева пожелело да управо њихов син или ћерка буду изабрани за сведоке Девице Марије! У којој земљи на свету нема ривалитета, ситних љубоморе и сукоба интереса? Међутим, нико у Међугорју никада није довео у питање да је Госпа изабрала ових шест, а не других. Међу дјечацима и дјевојчицама Међугорја никада није било других визионара. Опасности ове врсте долазе споља.

Изнад свега, морамо одати признање породицама Бијаковићи, међугорског засеока из којег су визионари поријеклом, што су дисциплиновано прихватили избор Госпе, како тамо зову Богородицу, без мрмљања и без икаквог преиспитивања. Сатана је, да би ткао своје вијугаве сплетке, увек морао да прибегава странцима, сматрајући да су локални становници непропусни.

Пролазак времена је велики господин. Ако нешто није у реду, пре или касније то изађе на видело. Истина има дуге ноге и то се може видети ако се спокојним срцем испита период који се сада приближава двадесетогодишњим свакодневним указањима. Између осталог, то је најтеже доба живота, адолесценција и младост, од петнаест до тридесет година. Олујно доба подложно најнепредвидивијим еволуцијама. Свако ко има децу добро зна шта то значи.

Ипак, међугорски момци су путовали овим дугим путовањем без тупости или помрачења вјере и без моралне збуњености. Они који добро познају чињенице знају какве су терете морали да поднесу од почетка, када их је комунистички режим на разне начине прогањао, пратио их, спречавао да се попну на планину привиђења, па чак и покушавао да их издаје за ментално болесне. У основи су били само дечаци. Сматрали су да је то довољно да их застраше. Једном сам био сведок рације тајне полиције која је Вицку и Марију одвела на испитивање. Клима првих година била је пуна претњи. Свакодневни сусрет са Небеском Мајком увек је био права снага која их је одржавала.

Додајте овоме и непријатељство локалног епископа, чији је став, како год да се то оцени, представљао и још увек представља тежак крст за ношење. Један видовњак ми је једном рекао, готово плачући: „Владика тврди да сам лажов“. Трн је остао забоден у оку Међугорју конституисан непријатељским односом неких црквених кругова и само Бог зна зашто је у свом мудром правцу желео да жупа, а пре свега визионари, понесу овај крст.

Биле су то године пловидбе међу таласима прилично узбурканог океана. Али све ово није ништа у поређењу са свакодневним напором дочекивања ходочасника. Од првих дана указања на хиљаде је хрлило из свих крајева Хрватске и шире. Тада је почела незаустављива поплава посетилаца из целог света. Од раних јутарњих сати, домове видовњака опседали су разни људи који су се молили, испитивали, плакали и изнад свега надали да ће се Госпа сагнути према њиховим потребама.

Од 1985. провео сам све своје празнике, један мјесец у години, у Међугорју како бих помогао неким визионарима да дочекају ходочаснике. Од јутра до вечери ови млади људи, а посебно Вицка и Марија, дочекивали су групе, били сведоци порука, слушали препоруке, молили се заједно са народом. Језици су се мешали, руке испреплетене, захтеви за Богородицом гомилали, болесни молили, најузбудљивији, пре свега наравно Италијани, умало нису напали куће видеца. Питам се како су породице могле да се одупру усред ове немилосрдне опсаде.

Онда, пред вече, када су људи кренули ка цркви, коначно је дошао тренутак за молитву и за указање. Оснажујућа станица без које не бисмо могли даље. Али онда долази вечера за припрему, пријатељи, рођаци и познаници позвани за сто да служе, суђе за прање и на крају, скоро увек, молитвена група до дубоко у ноћ.

Који је младић могао да одоли оваквом животу? Ко би се суочио са њом? Ко не би изгубио психолошку равнотежу? Ипак, годинама касније нађете се пред спокојним, смиреним и уравнотеженим људима, сигурни у оно што говоре, са људским разумевањем, свесни своје мисије. Они, на срећу, имају своје границе и недостатке, али су једноставни, јасни и скромни. Шесторица дјечака су први и најдрагоцјенији знак присуства Госпе у Међугорју.

КОМПОНЕНТЕ ГРУПЕ

Првог дана, 24. јуна 1981. године, четворица су видели Госпу: Иванка, Миријана, Вицка и Иван. Видела је и Милка, Маријина сестра, али су се сутрадан Марија и Јаков придружили првој четворици; док је Милка била на послу, а група коју сте тако комплетирали. Богородица 24., празник Светог Јована Крститеља, сматра даном припреме, док годишњицом указања треба сматрати 25. јун. Од 1987. године Госпа је почела да шаље поруке сваког 25. у месецу, као да подвлачи посебно значење овог дана који подсећа на велике празнике Благовести и Божића. Богородица се указала на брду Подбрдо у чијем су подножју куће Бијаковићи, док су видјелице били на путу којим сада многи ходочасници иду на „Животно поље“ момака сестре Елвире. Госпа их је позвала да приђу, али су били паралисани и од страха и од радости. У наредним данима. Увиђања су се кретала ка садашњем месту планине и, упркос каменитом тлу и густом грмљу бодљикавог трња, сусрети са Богородицом су се одвијали из непосредне близине, док се све већи број људи, на хиљаде, гомилао около. Од тог 25. јуна, група визионара је остала непромењена, чак и ако само троје од њих имају указања сваки дан. У ствари, Миријана је престала да има свакодневна указања од Божића 1982. године и састаје се са Госпом сваког 18. марта, на њен рођендан.

Заузврат, Иванка се сусреће са Госпом сваког 25. јуна, пошто су се свакодневна виђења за њу завршила 7. маја 1985. Јаков је прекинуо свакодневна указања 12. септембра 1998. и имаће Госпино указање сваког Божића. Међутим, треба напоменути да се Госпа веома слободно креће са визионарима, у смислу да је ове индиције не обавезују. На пример, шест пута је тражио од Вике паузу у указањима (четири од четрдесет дана и два од четрдесет пет дана), као жртву за приношење. Приметио сам да се шест дечака које је одабрала Госпа, упркос томе што имају прилично ретке контакте једни са другима и што су сада расути по разним деловима света, осећају као компактна група. Они имају велико поштовање једно према другом и никада их нисам ухватио да једни другима противрече. Они су савршено свесни да живе исто искуство, чак и ако свако има свој лични начин да то сведочи. Понекад су их поредили са шест визионара локалног становништва са харизмама другачије природе, као што су унутрашње локуције. Реч је о појавама које се међусобно веома разликују и по којима се свакодневна указања и сусрети Богородице разликују. С друге стране, Црква се изјашњава о јављањима, а не испитује порекло унутрашњих локуција.

Такође није недостајало ни визионара који су долазили споља, који су тврдили да се придруже дечацима. Једна од опасности на коју могу наићи несвјесни ходочасници је да неке престижне личности представе поруке које долазе од Госпе од Међугорја које црпе из других извора или од других наводних видовњака, а које немају никакве везе са шест младих прималаца указања. Недостатак јасноће по овом питању од стране оних на лицу мјеста који имају дужност будности могао би наштетити самој ствари Међугорја.

Госпа је непрестано штитила својих шест „анђела“, како их је у првим данима називала, и увек спречавала вешто проучене покушаје сатане, неуморног фалсификатора, да измени групу, додајући или замењујући компоненте. Црква је тада од почетка разјаснила, како су прво бискуп, а потом и комисија Хрватске бискупске конференције ограничили обим своје истраге на сведочанства групе коју је Богородица формирала 25. јуна 1981. године.

По овом питању морамо имати врло јасне идеје. За свој велики план Марија је одабрала бетонску парохију и шест дечака који тамо живе. То су његове одлуке, које се морају поштовати, што мештани показују на другој страни. Сваки покушај да се окрене плоча мора се приписати вечном преваранту који делује, као и увек, људским амбицијама.

МИСИЈА ШЕСТ ВИДАЧКИХ

Посјећујући видјелице Међугорја, могао сам видјети њихову велику радост, која траје кроз вријеме, што су били изабрани од стране Марије. Ко не би био? Схватају да су добили велику милост, али истовремено да на својим плећима носе и велику одговорност. Као и у Салету, у Лурду и у Фатими, Богородица је показала да за велике задатке бира сиромашне, мале, просте. Друштвени и породични контекст ових указања је веома сличан. Реч је о сељачким породицама из веома сиромашних крајева, где је, међутим, још увек жива чврста и искрена вера.

Сада се социјална ситуација у Међугорју поправила. Прилив ходочасника и њихова добродошлица у домове донели су извесну дозу благостања. Грађевинска делатност је дала вредност земљишту. Већина породица, укључујући породице видовњака, обновиле су или изградиле сопствене домове. Дом и посао су део свакодневног хлеба који сваки хришћанин тражи од Оца Небеског.

Парохија је знатно ојачала своје пријемне структуре, захваљујући понуди ходочасника. Међутим, укупна слика није богатство, већ достојанствен живот, где је једини расположиви посао везан за ходочашћа.

У почетку је ситуација била веома другачија. Контекст је био тежак сељачки рад и сиво и закржљало сиромаштво. Госпа воли да бира своје најдрагоценије сараднике у овим срединама. Она је сама била девојчица из непознатог села када је Бог показао своју склоност према њој. Остаје скривена мистерија у Маријином срцу зашто је њен поглед био на овој парохији и управо на овим младим људима.

Склони смо мишљењу да одређене поклоне треба заслужити и да су њихови примаоци омиљени. Када примимо посебне милости или харизме питамо се: „Али шта сам урадио да то заслужим?“. Од тог тренутка гледамо једни друге другим очима, покушавајући да откријемо заслуге за које нисмо знали да их имамо. У стварности, Бог бира своје оруђе са сувереном слободом иу многим приликама из смећа.

Овакве захвалности су незаслужене и прави проблем је у томе да одговоримо са верношћу и понизношћу, са свешћу да би други на нашем месту могли боље од нас. С друге стране, сама Госпа је у више наврата истицала да свако од нас има важно место у Божијем плану за спасење света.

На питање видовњака зашто их је одабрала, Госпа је одговорила тако што им је дала до знања да нису ни бољи ни гори од осталих. И у погледу избора парохијана, Богородица је хтела да подвуче да их је изабрала таквима какви јесу (24.05.1984), односно са њиховим позитивним и негативним аспектима. У овим одговорима скоро да се појављује критеријум нормалности. Дечаци које је Марија одабрала нису били ни међу најватренијим у погледу верске праксе. Многи други су више посећивали цркву него они. С друге стране, познато је да је Бернадета била искључена из свог првог причешћа због непознавања катихезе.

Знамо и како су брзо мали фатимски пастири молили бројаницу пре указања. У Ла Салеттеу је ситуација још несигурнија, јер двојица визионара не читају ни јутарњу ни вечерњу молитву.

Ко добије задатак добија и благодати неопходне да га испуни. Госпа види срца и зна како да извуче најбоље из сваког од нас. Међугорским дечацима поверио је мисију чија се ширина и значај још нису у потпуности испољили. Никада се у јавним наступима није десило да је Богородица тражила тако интензивну и дуготрајну посвећеност, да упије цео живот човека. На кључном преласку миленијума биће скоро две деценије како Госпа моли младе да се свакодневно састају са њом и сведоче о њеном присуству и њеној поруци пред светом.

То је задатак који захтева верност, храброст, дух пожртвовања, постојаност и истрајност. Питамо се да ли се ова изузетна мисија поверена врло младим људима добро испуњава. С тим у вези, одговор је одрасли, одговорили су на најбољи начин. Бог не очекује од њих да достигну висине светости принудним етапама. Два мала пастира из Ла Салетте никада неће бити уздигнута у част олтара. Њихов живот је био прилично проблематичан. Ипак, своју мисију су савршено испунили у највећој верности, остајући до краја верни свом сведочењу о примљеној поруци.

Чак и свеци имају своје грешке. А камоли младе још на почетку духовног пута. У овој врсти мисије се рачунају две основне врлине: понизност и верност. Први је еванђелска свест да смо бескорисне и мањкаве слуге. Други је храброст да се сведочи о примљеном дару, а да га никада не пориче. Визионари Међугорја, какве их познајем, упркос својим ограничењима и недостацима, скромни су и вјерни. Само Бог зна колико су свети. Ово с друге стране важи за све. Светост је дуг пут на који смо позвани да путујемо до последњег тренутка живота.

Био сам веома импресиониран оним што биографи причају о Светој Јованки Орлеанки. Након што је избегла улог потписивањем документа о одрицању, са друге стране тражен од црквеног колеџа који јој је судио, унутрашњи „гласови“ којима је била вођена упозорили су је да ако не буде сведочила мисију да Бог била поверена њој, била би изгубљена заувек.

Госпа је можда срећна са тинејџерима које је давно изабрала. До сада су већ одрасли, очеви и мајке породице, али је свакодневно дочекују и сведоче о често расејаном, неповерљивом и подругљивом свету.

Неко се пита зашто се пет од шест сведока указања венчало, а ниједан није био потпуно посвећен Богу по уобичајеним начинима Цркве. Једино се Вицка није удала, посвећујући се сведочанству порука, али што се тиче своје будућности она се потпуно поверава вољи Божијој, без икаквих предвиђања.

С тим у вези треба напоменути да је Госпа од најранијих времена указања одговарала видецима који су тражили савет о избору своје државе да би било добро да се потпуно посвете Господу, али да су ипак слободно бирати. Иван је заправо ишао у Богословију, али није успео да напредује због застоја у учењу. Марија је заузврат дуго желела да уђе у манастир, а да никада није имала унутрашњу сигурност на путу који јој је Бог указао. На крају је пет од шест изабрало брак, који је, не заборавимо, обичан пут ка светости, коме су данас на посебан начин потребни сведоци. То је оријентација која је свакако предвиђена небом и која, ако размислимо, омогућава визионарима ону доступност Маријиним плановима у којој не би могли да уживају у крутим структурама посвећеног живота. Госпа је забринута што су дечаци које је одабрала сведоци њеног присуства пред Црквом и светом и њихова тренутна ситуација је вероватно најпогоднија за ту сврху.