Међугорје: видјелица Иванка говори нам о Госпи и указањима

Сведочење Иванке из 2013. године

Патер, Аве, Глориа.

Краљице мира, моли за нас.

На почетку овог сусрета желео сам да вас поздравим најлепшим поздравом: „Хваљен Исус Христос“.

Увек буди хваљен!

Зашто сам сада пред тобом? Ко сам ја? Шта да ти кажем?
Ја сам обичан смртник као и сваки од вас.

Све ове године стално се питам: „Господе, зашто си изабрао мене? Зашто си ми дао овај велики, велики поклон, али у исто време и велику одговорност?" Овде на земљи, али и једног дана када ћу доћи пред Њега, све сам то прихватио. Овај велики дар и велика одговорност. Само се молим Богу да ми да снагу да наставим путем који Он жели од мене.

Овде могу само да посведочим да је Бог жив; да је Он међу нама; који се није одвратио од нас. Ми смо ти који смо се окренули од њега.
Госпа је Мајка која нас воли. Она не жели да нас остави на миру. Он нам показује пут који нас води ка Његовом Сину. Ово је једини прави пут на овој земљи.
Могу вам рећи и да је моја молитва као ваша молитва. Моја близина Богу је иста близина коју и ви имате са Њим.
Све зависи од вас и мене: колико се ослањамо на вас и колико можемо да прихватимо ваше поруке.
Видети Госпу својим очима је лепа ствар. Уместо тога, видети то својим очима и не имати то у срцу не рачуна се ништа. Свако од нас то може да осети у свом срцу ако то жели и може да отвори своје срце.

Године 1981. била сам 15-годишња девојчица. Иако сам из хришћанске породице у којој смо се до тог тренутка увек молили, нисам знао да се Госпа може појавити и да се негде појавила. Још мање сам могао да замислим да бих је једног дана могао видети.
1981. године моја породица је живјела у Мостару, а Мирјана у Сарајеву.
После школе, за време распуста, долазили смо овде.
Код нас постоји навика да се не ради недељом и празницима и ако можете ићи на мису.
Тог дана, 24. јуна, Светог Јована Крститеља, после мисе смо се девојке договориле да се нађемо поподне у шетњи. Тог поподнева Мирјана и ја смо се први срели. Чекајући да стигну остале девојке, ћаскали смо као девојке са 15 година. Уморили смо се да их чекамо и кренули према кућама.

Ни данас не знам зашто сам се током дијалога окренуо ка брду, не знам шта ме је привукло. Када сам се окренуо видео сам Богородицу.Не знам ни одакле су те речи када сам рекао Мирјани: „Види: Госпа је горе!“ Не гледајући, рекла ми је: „Шта то говориш? Шта се десило са тобом? " Ћутао сам и наставили смо да ходамо. Стигли смо до прве куће где смо срели Милку, Маријину сестру, која је хтела да врати овце. Не знам шта је видела на мом лицу и питала ме је: „Иванка, шта ти је било? Изгледаш чудно”. Враћајући се, рекао сам јој шта сам видео. Када смо стигли до места где сам имао визију, и они су окренули главе и видели оно што сам ја видео раније.

Могу само да вам кажем да су се узнемириле све емоције које сам имао у себи. Тако је било молитве, песме, суза...
У међувремену је дошла и Вицка и видела да се са свима нама нешто дешава. Рекли смо јој: „Бежи, бежи, јер овде видимо Госпу. Уместо тога, изула је сандале и отрчала кући. Успут је срео два дечака по имену Иван и испричао им шта смо видели. Тако да су нам се вратила тројица и они су такође видели оно што смо ми видели.

Госпа је била 400 - 600 метара од нас и знаком своје руке нам је наговестила да се приближимо.
Као што сам рекао, све емоције су се помешале у мени, али оно што је превладало је страх. Иако смо били фина мала група, нисмо смели да идемо ка њој.
Сад не знам колико смо ту остали.

Сећам се само да су једни отишли ​​директно кући, а други код неког Ђованија који је славио имендан. Испуњени сузама и страхом ушли смо у ту кућу и рекли: „Видели смо Госпу“. Сећам се да су на столу биле јабуке и они су их бацали на нас. Рекли су нам: „Бежите право кући. Не говори ове ствари. Не можете се играти са овим стварима. Не понављајте никоме оно што сте нам рекли!"

Када смо стигли кући испричао сам баки, брату и сестри шта сам видео. Шта год да сам рекао, брат и сестра су ми се смејали. Бака ми је рекла: „Кћери моја, ово је немогуће. Вероватно сте видели некога како пасе овце”.

Никада у мом животу није било дуже ноћи од те. Стално сам се питао: „Шта ми се десило? Да ли сам заиста видео оно што сам видео? ја сам полудео. Шта се десило са мном?"
Свакој одраслој особи коју смо рекли шта смо видели, он је одговорио да је то немогуће.
Већ те вечери и следећег дана се шири оно што смо видели.
Тог поподнева смо рекли: „Хајде, хајде да се вратимо на исто место да видимо да ли ћемо поново видети оно што смо видели јуче”. Сећам се да ме је бака држала за руку и рекла ми: „Не иди. Остати овде са мном! "
Када смо три пута угледали светло, потрчали смо тако брзо да нико није могао да нас стигне. Али када смо се приближили теби...
Драги пријатељи, не знам како да вам пренесем ову љубав, ову лепоту, ова божанска осећања која сам осећала.
Могу само да вам кажем да до сада моје очи нису виделе ништа лепше. Млада девојка од 19 - 21 година, са сивом хаљином, белим велом и круном од звезда на глави. Има лепе и нежне плаве очи. Има црну косу и лети на облаку.
Тај унутрашњи осећај, та лепота, та нежност и та Мајчинска Љубав не могу се описати речима. Морате пробати и живети. У том тренутку сам знао: „Ово је Богородица“.
Два месеца пре тог догађаја моја мајка је умрла. Питао сам: "Мадона моја, где је моја мајка?" Насмејала се и рекла ми да је са њом. Онда је погледала сваког од нас шесторо и рекла да се не плашимо, јер ће она увек бити уз нас.
За све ове године, да није била са нама, ми прости и људски људи не бисмо могли све да издржимо.

Овде се представила као Краљица мира. Његова прва порука је била: „Мир. Мир. Мир“. До мира можемо доћи само молитвом, постом, епитимијом и пресветом Евхаристијом.
Од првог дана до данас ово су најважније поруке овдје у Међугорју. Они који живе ове поруке налазе питања и одговоре.

Од 1981. до 1985. виђао сам је сваки дан. Током тих година причали сте ми о свом животу, будућности света, будућности Цркве. Ја сам све ово написао. Када ми кажете коме да доставим овај папир, ја ћу то учинити.
7. маја 1985. имао сам последње дневно указање. Госпа ми је рекла да је више нећу виђати сваки дан. Од 1985. до данас је виђам једном годишње 25. јуна. У том последњем свакодневном сусрету, Бог и Госпа су ми дали веома велики, веома велики дар за мене. Велики поклон за мене, али и за цео свет. Ако се овде запитате да ли постоји живот после овог живота, ја сам овде као сведок пред вама. Могу вам рећи да овде на земљи пролазимо само веома кратким путем у вечност. На том састанку видео сам своју мајку као што сада видим сваког од вас. Загрлила ме је и рекла ми: „Ћерко моја, поносим се тобом“.
Гле, небо се отвара и говори нам: „Драга децо, вратите се на пут мира, обраћења, поста и покајања“. Научени смо на начин и слободни смо да бирамо како желимо.

Свако од нас шест визионара има своју мисију. Неки се моле за свештенике, други за болесне, трећи за младе, неки се моле за оне који нису познали љубав Божију и моја мисија је да се молим за породице.
Госпа нас позива да поштујемо тајну брака, јер наше породице морају бити свете. Позива нас да обновимо породичну молитву, да идемо на свету мису недељом, да се исповедамо месечно и најважније је да је Библија у центру наше породице.
Дакле, драги пријатељу, ако желиш да промениш свој живот, први корак би био да дођеш до мира. Мир са собом. Ово не можете наћи нигде осим у исповедаоници, јер сте помирени са собом. Затим идите у средиште хришћанског живота, где је Исус жив. Отвори своје срце и Он ће излечити све твоје ране и лакше ћеш носити све тешкоће које имаш у животу.
Пробудите своју породицу молитвом. Не дозволите јој да прихвати оно што јој свет нуди. Јер данас су нам потребне свете породице. Јер ако зли уништи породицу, уништиће цео свет. Из добре породице долази тако добро: добри политичари, добри лекари, добри свештеници.

Не можете рећи да немате времена за молитву, јер нам је Бог дао време и ми смо ти који га посвећујемо разним стварима.
Када се деси катастрофа, болест или нешто озбиљно, остављамо све да пружимо руку онима којима је потребна. Бог и Госпа дају нам најјаче лекове против сваке болести на овом свету. Ово је молитва срцем.
Већ првих дана сте нас позвали да се молимо Символ вере и 7 Патер, Аве, Глориа. Затим нас је позвао да молимо једну бројаницу дневно. Свих ових година позива нас да два пута недељно постимо о хлебу и води и да сваки дан молимо свету бројаницу. Госпа нам је рекла да молитвом и постом можемо зауставити и ратове и катастрофе. Позивам вас да недељом не дозволите да легнете да се одморите. Прави одмор је у светој миси. Само тамо можете имати истински одмор. Јер ако дозволимо да Дух Свети уђе у наша срца биће много лакше носити све проблеме и тешкоће које имамо у животу.

Не морате бити хришћанин само на папиру. Цркве нису само грађевине: ми смо жива Црква. Ми смо другачији од осталих. Пуни смо љубави према нашем брату. Срећни смо и знак смо за нашу браћу и сестре, јер Исус жели да будемо апостоли у овом тренутку на земљи. Он такође жели да вам захвали, јер сте желели да чујете Госпину поруку. Још више вам се захваљује ако желите да ову поруку носите у својим срцима. Донесите их у своје породице, своје цркве, своје државе. Не само да говорите језиком, већ сведочите својим животом.
Још једном желим да вам се захвалим наглашавајући да слушате шта је Госпа говорила нама визионарима првих дана: „Не бојте се ничега, јер ја сам с вама сваки дан“. То је потпуно иста ствар коју говори сваком од нас.

Молим се сваки дан за све породице овога света, али истовремено молим све вас да се молите за наше породице како бисмо се ујединили да будемо једно у молитви.
Сада са молитвом захваљујемо Богу за овај сусрет.

Извор: Маилинг листа Информације из Међугорја