Међугорје: видовњак прича визију раја и пакла

Јанко: Вицка, једном си ми рекла, а прочитао сам то и у твојој свесци, да ти је Госпа на дан мртвих 1981. показала небо; сви сте били тамо осим Ивана. Такође сте написали да је небо „неизрециво лепо“, са мноштвом људи и анђела. Кад сте питали Госпу зашто вам је то показала, пишете да је одговорила: «Да вам покажем како ће бити лепо за све оне који ће остати верни Богу». Такође сте додали да је Иванка видела своју покојну мајку и још једну жену коју није познавала.
Вицка: У реду. Али шта желите са овим?
Јанко: Ништа; ово је добро. Укратко, то је увод у нашу тренутну тему. У међувремену, занима ме да ли сте и тада препознали некога.
Вицка: Не, не. Нико.
Јанко: Добро, али као увод у наш интервју желео бих да вас подсетим и ово: четири дана касније написали сте да је током указања одједном Госпа нестала и пред вама се отворио пакао. Ви, Јаков и Марија сте то видели. Написали сте да је то било застрашујуће; изгледало је као море ватре; унутра је било толико људи. Све поцрнеле, изгледале су као ђаволи. Кажете да сте у средини видели плаву дрољу, дугу косу и рогове, и да је врагови нападају са свих страна. Било је грозно.
Вицка: Па то је то. Описао сам како сам могао; али се не може описати.
Јанко: Богородице, зашто ти је онда показала?
Вицка: Да, да; наравно! Показао нам га је да нам покаже како су они који у њега упадају.
Јанко: Госпа вам је добро говорила. То је нешто што и ви и ми често заборавимо.
Вицка: Али! Ко увек може да размишља о тим стварима? Али не можемо заборавити ни оно што смо видели.
Јанко: У реду, Вицка. Овим смо тек на почетку онога о чему бих желео да вам кажем. Будите стрпљиви.
Вицка: Шта ће бити сад, Боже!
Јанко: Увек се ради о визији раја и пакла.
Вицка: Каква визија?
Јанко: Отприлике у то време када је Госпа одвела вас и Јакова да видите рај и пакао.
Вицка: Добро, али већ сам ти рекла о томе.
Јанко: То је истина; Управо сам га обрисао са траке. Па реци ми сада нешто.
Вицка: Детаљно или укратко?
Јанко: Колико можете детаљно.
Вицка: У реду. То се догодило петнаестак дана након визије неба, о којој смо управо говорили; Не сећам се тачно. Јаков и ја смо из неког разлога отишли ​​у Читлук. Вратили смо се око три поподне; зауставили смо се неко време са нама [код Викине куће], а затим смо наставили према Јаковљевој кући. Желео сам да га доставим његовој мајци.
Јанко: Па шта?
Вицка: Мајка јој је негде изашла. Непосредно пред нама појавила се Мадона; поздравио нас је рекавши: „Хваљен Исус Христос“ и рекао да ће нас одвести на небо.
Јанко: А ти?
Вицка: Уплашили смо се. Јаков је почео да вришти и плаче. Рекао је да не жели да иде јер га мајка има само њега; тако да сам тамо отишао сам.
Јанко: А Мадона?
Вицка: Ништа није рекао. Док смо још били на коленима, ухватила нас је за руку: мене за десну, а он за леву; поставила се у нашу средину лицем окренутим према нама. И одмах смо се почели пењати ...
Јанко: Тамо, у кући?
Вицка: Али, где још? Право горе, кроз плафон. Али кућа је нестала и ми смо ишли ...
Јанко: Где си отишао?
Вицка: Шта ја знам? Осећао сам се као да се негде високо пењем.
Јанко: Да ли сте се плашили?
Вицка: Можете то да замислите. Само што није било времена ни за размишљање. Убрзо смо стигли на небо.
Јанко: Јесте ли тада видели земљу?
Вицка: Али каква земља! Нисмо је видели од када смо се пењали.
Јанко: А ко ти је рекао да је ово рај?
Вицка: Па, Мадона; ко би још могао да нам каже?
Јанко: Па Вицка. Рекли сте ми да је Госпа била окренута лицем према вама док вас је водила тамо до неба. И онда?
Вицка: Док нам је показивао рај и пакао, гледао је где гледамо. Како је могао другачије?
Јанко: Добро. Сад ми реци нешто о овом рају.
Вицка: Али шта да кажем! О овоме сте већ читали и чули. Можете то замислити боље од мене. Једном касније, док сам насумце читао Свето писмо, код Светог Павла прочитао сам да тако нешто људско око није видело, а ухо није чуло. Ево, свети Павле нам је све рекао.
Јанко: Вицка, али желим да ми то мало опишеш. Зашто вам га је Госпа иначе показала?
Вицка: Знала сам да ме нећеш лако напустити! Па, ево га. Малопре смо, говорећи о овоме, рекли да се то не може описати. То је нешто дивно и неописиво. Све је пуно невероватне светлости ... људи ... цвећа ... анђела ... Све је испуњено неизрецивом радошћу. Једном речју, толико је лепа да вам срце стане кад га погледате.
Јанко: Ах, тако! Нешто си рекао. А сада ми реците: колико велика изгледа?
Вицка: Да ли стварно желиш да ти кажем? Како да вам кажем?
Јанко: Па, као што знате. На пример: постоје ли ограничења? Како сам ја? и тако даље.
Вицка: Границе? Има и нема. Изгледа кад одете на море; сигурно сте били тамо. Где год се окренете, нема ограничења. То је некако тако ...
Јанко: Па Вицка. Стварно сам вам досадна, али волела бих да наставим. Ми то можемо?
Вицка: Хајде, откад смо започели.
Јанко: Добро. Једном ми је неко, ругајући се, рекао да, говорећи мало о небу, рекао си да постоје и врата. Шта бисте сада рекли о овоме?
Вицка: Па, исто што сам рекла и тада. Тамо, где смо били са Госпом, ту је као тунел, нешто попут врата, а поред је човек. Госпа нам је рекла да нико не може ући. И тамо вам треба пролаз ... Свако среће пролаз за прелазак.
Јанко: Добро, Вицка; ти си стварно јак! Јасно је да Госпа није могла да вас натера да видите небо на другачији начин од онога што бисте могли боље разумети. Да ли вам је тада показао још нешто?
Вицка: Па и то сам ти рекла. Показао нам је и чистилиште и пакао.
Јанко: Прво чистилиште или прво пакао?
Вицка: Прво чистилиште.
Јанко: Па реци ми нешто о чистилишту.
Вицка: Укратко, то је то. Чистилиште је мрачни, тмурни простор између неба и пакла. Испуњен нечим попут пепела ... Такође изгледа застрашујуће.
Јанко: А ко вам је рекао да је то чистилиште?
Вицка: Богородице! Ко би нам још могао рећи?
Јанко: Да ли вам је рекао о томе?
Вицка: Рекао нам је ствари које смо већ требали знати.
Јанко: Шта, на пример?
Вицка: Па, да је ово место где се душе пречишћавају, да морају много да се моле за њих, и тако даље.
Јанко: Јесте ли видели некога у чистилишту?
Вицка: Не, нико. Нити смо чули да нешто долази из тога.
Јанко: Значи изгледа као велика гробница!
Вицка: Тако нешто. Само ружно.
Јанко: Па је ли вас Госпа одвела у пакао?
Вицка: Да, да. Већ сам вам рекао ово.
Јанко: Хоћете ли ми то мало описати?
Вицка: Па, малопре смо то у нашем дијалогу већ описали. Ватра ... ђаволи ... ружни људи! Све са роговима и реповима. Сви изгледају као ђаволи. Они пате ... Бог нас сачувао и то је то.
Јанко: Да ли сте тамо некога препознали?
Вицка: Не, нико. Само што сам поново видео ону напаљену плавушу. Пате усред те ватре; и ђаволи око ње. Баш ужасно.
Јанко: Па, Вицка; већ смо се мало истегнули.
Вицка: Шта могу учинити поводом тога? Никад ти није доста!
Јанко: Па, идемо даље. После свега овога, шта се догодило?
Вицка: Вратили смо се на земљу. Где бисмо још отишли?
Јанко: А на који начин?
Вицка: Баш кад смо кренули.
Јанко: Да ли вас је Госпа држала за руку, а затим подржавала испред куће?
Вицка: Никако! Оставио нас је у кући, где нас је и добио!
Јанко: У чијој кући?
Вицка: Па рекла сам ти: о малом Јакову.
Јанко: Директно одозго?
Вицка: Директно доле, у кухињи малог Јакова.
Јанко: Да ли вас је неко видео кад су вас срушили?
Вицка: Не, нико. Мајка Јакова није била вани; тражио га је. [Имајте на уму да је Јакова мајка тврдила да га је прва тражила у кући и није га пронашла].
Јанко: А Мадона?
Вицка: Госпа нас је оборила, поздравила и отишла.
Јанко: А ти?
Вицка: Шта смо могли? Полако смо покушавали да се скрасимо ... Брзо смо се смирили. Јаков је био мало отечен и изгледао је уморно, али се и он убрзо разбистрио.
Јанко: А ти?
Вицка: Нисам се видела, али убрзо сам се вратила себи.
Јанко: Ко те први видео?
Вицка: Јакова мајка.
Јанко: А шта ти је рекао?
Вицка: Питала нас је где се скривамо јер нас је тражила. И почео је да плаче кад је видео како изгледа Јаков. Тада смо се некако смирили, она и ми.
Јанко: Јесте ли јој нешто рекли?
Вицка: Наравно! Тада су дошли неки из комшилука и рекли смо и њима.
Јанко: Да ли су ти веровали?
Вицка: Да, веровали су! И даље нам је било очигледно да смо нешто искусили; нешто необично.
Јанко: Дакле, Госпа вам није забранила да то кажете.
Вицка: Није забранио; заиста, рекао нам је да то кажемо. Иначе, зашто би нам то показао?
Јанко: Па Вицка. Реци ми опет колико је све то трајало.
Вицка: Двадесетак минута; бар ми се тако чини.
Јанко: Вицка, хвала. Стварно сте били стрпљиви.
Вицка: Увек сам била с тобом!
Јанко: Хвала и на томе.