Међугорје: Вицка нам детаљно говори шта се догодило 25. јуна 1981. године

Јанко: Вицка, тако се појавило у четвртак, 25. јуна 1981. Наставили сте сваки са радом. Јесте ли већ заборавили шта се догодило претходне ноћи?
Вицка: Никако! О томе смо само сањали и разговарали!
Јанко: Јесте ли пристали да одустанете од свега? Или друго?
Вицка: Чудно је; није било могуће то пустити. Нас троје ...
Јанко: Ко сте вас троје?
Вицка: Иванка, Мирјана и ја смо се договорили да се вратимо тамо где смо је видели дан раније, отприлике у исто време, мислећи: «Ако је Госпа, можда ће опет доћи».
Јанко: А јеси ли ишао?
Вицка: Јасно је; отприлике у исто време. Ишли смо неасфалтираним путем и гледали тамо горе, према месту првог указања.
Јанко: А да ли сте видели нешто?
Вицка: Како да не! Одједном је изненада засветлела муња и појавила се Мадона.
Јанко: Са бебом?
Вицка: Не, не. Овај пут није било бебе.
Јанко: А где се тачно Госпа указала?
Вицка: На истом месту као и првог дана.
Јанко: Сећате ли се ко је то први видео, у овом указању?
Вицка: Опет Иванка.
Јанко: Јеси ли сигуран?
Вицка: Наравно. После смо је видели и Мирјана и ја.
Јанко: А овај пут си се попео до ње?
Вицка: Чекај. Пре него што сам се попео, рекао сам Марији и малом Јакову да ћу их назвати ако нешто видимо.
Јанко: Јеси ли то урадио?
Вицка: Да, кад смо је нас троје видели, рекао сам Иванки и Мирјани да сачекају док не позовем њих две. Позвао сам их и они су потрчали одмах за мном.
Јанко: И шта онда?
Вицка: Кад смо се сви окупили, Госпа нас је позвала гестом руке. И потрчали смо. Марија и Јаков нису је одмах видели, али су и они побегли.
Јанко: Којим путем?
Вицка: Нема стазе! Тамо их уопште нема. Трчали смо равно горе; право кроз оно трновито грмље.
Јанко: Али да ли вам је то било могуће?
Вицка: Трчали смо као да нас нешто води. За нас није било грмља; било шта. Као да је све направљено од спужвасте камене гуме, од нечега што се не може описати. Нико нас није могао пратити.
Јанко: Док сте трчали, јесте ли видели Мадону?
Вицка: Како да не! Иначе, како бисмо знали куда да бежимо? Само Марија и Јаков то нису видели док нису стигли горе.
Јанко: Па и они су то видели?
Вицка: Да. Прво мало збуњено, али онда све јасније.
Јанко: Добро. Сећате ли се ко је први устао тамо?
Вицка: Иванка и ја смо стигле прве. У пракси готово сви заједно.
Јанко: Вицка, кажеш да си тако лако дотрчала, али једном кад си ми рекла да су тада Мирјана и Иванка скоро пале у несвест.
Вицка: Да, на тренутак. Али за тренутак је све прошло.
Јанко: Шта си радио кад си се попео горе?
Вицка: Не могу да ти објасним. Били смо збуњени. И нас је било страх. Није било лако стати пред Мадону! Уз све ово, пали смо на колена и почели да изговарамо неке молитве.
Јанко: Да ли се сећате које сте молитве изговарали?
Вицка: Не сећам се. Али сигурно Оче наш, Здраво Маријо и Слава. Нисмо знали ни друге молитве.
Јанко: Једном сте ми рекли да је мали Јаков пао усред трновитог жбуна.
Вицка: Да, да. Са свом том емоцијом пао је. Помислих: ах, мали мој Јакове, нећеш жив одавде!
Јанко: Уместо тога, извукао се жив, као што знамо.
Вицка: Наравно да је изашао! Заиста, довољно брзо. А када се осећао ослобођеним од трња, стално је понављао: „Сад ми не би сметало да умрем, пошто сам видео Госпу“. Мислите ли да није имао огреботине, иако је пао усред тог жбуна.
Јанко: Како то?
Вицка: Заиста не знам. Тада нисам знао како да то објасним себи; али сада схватам да га је Госпа заштитила. А ко још?
Јанко: Како вам се Госпа тада указала?
Вицка: Да ли желите да знате како је била обучена?
Јанко: Не, не ово. Размишљам о његовом расположењу, његовом односу према вама.
Вицка: Било је дивно! Насмејан и радостан. Али ово се не може описати.
Јанко: Је ли ти рекао нешто? Мислим на овај други дан.
Вицка: Да. Молио се са нама.
Јанко: Јеси ли је нешто питао?
Вицка: Немам. Иванка, пак, јесте; питао је за мајку. Овај непосредно пре него што је изненада умро у болници.
Јанко: Веома ме занима. Шта ју је питао?
Вицка: Питао је како му је мама.
Јанко: А да ли вам је Госпа нешто одговорила?
Вицка: Наравно, наравно. Рекао јој је да је мама добро, да је са њом и да не мора да брине због тога.
Јанко: Како то мислиш „са њом“?
Вицка: Али са Мадоном! Ако не, са ким?
Јанко: Јесте ли чули кад је Иванка ово питала?
Вицка: Како да не? Сви смо чули.
Јанко: А да ли сте чули шта је Госпа одговорила?
Вицка: И ово смо сви чули, осим Марије и Јакова.
Јанко: А како то да нису чули?
Вицка: Ко зна? Било је једноставно тако.
Јанко: Да ли је Марији било жао због ове чињенице?
Вицка: Да, сигурно; али шта је могао учинити?
Јанко: Добро, Вицка. Али из свих ових разговора не разумем шта се догодило Ивану ди Станку тог дана.
Вицка: Иван је остао с нама и видео је све попут нас.
Јанко: А зашто је био тамо?
Вицка: Али, попут нас! Он је стидљив момак, али гледао је шта смо радили, а и он је то чинио. Кад смо трчали на Подбрду, трчао је и он на њему
Јанко: Па Вицка. Све је ово било очаравајуће!
Вицка: Не само дивно. То је нешто што се не може описати. Као да више нисмо на земљи. Све остало било нам је равнодушно: врућина, бодљикаво грмље и сва збуњеност људи. Кад је она са нама, све остало се заборавља.
Јанко: Добро. Да ли је неко од вас нешто тражио?
Вицка: Већ сам рекла да је Иванка питала за мајку.
Јанко: Али да ли је још неко тражио нешто друго?
Вицка: Мирјана је тражила да нам оставите траг, да људи не би ћаскали о нама.
Јанко: А Мадона?
Вицка: Мирјанин сат се преврнуо.
Јанко: Добро. Не бих о томе, јер није јасно шта се с тим догодило. Да ли сте радије тражили нешто друго?
Вицка: Да. Питали смо је да ли ће поново доћи.
Јанко: Шта је са њом?
Вицка: Главом је климнуо главом да.
Јанко: Вицка, рекла си, а негде је и писало, да си видела Госпу усред грма.
Вицка: То је истина; Рекао сам тако. Знате да сам пожуриван. Видео сам је кроз грм и чинило ми се да је у средини. Уместо тога, била је међу три жбуна, на малој чистини. Али каква је потреба да се неко држи оног што сам рекао ... Важно је да ли сам то видео или не.
Јанко: Па Вицка. Чуо сам да сте је том приликом и ви пошкропили светом водом.
Вицка: Не, не. То се догодило трећег дана.
Јанко: Схватам. Колико сте остали са Госпом?
Вицка: Док нам није рекла: «Збогом, анђели моји!», И отишла је.
Јанко: У реду. Сад ми реците коначно: ко је тог дана видео Госпу?
Вицка: Јесмо.
Јанко: Шта си ти?
Вицка: Али јеси! Ја, Мирјана, Иванка; затим Иван, Марија и Јаков.
Јанко: Који Иван?
Вицка: Иван син Станка. Већ смо мало разговарали о овоме.
Јанко: Тачно, Вицка. Али да ли је још неко био са вама?
Вицка: Било нас је најмање петнаест људи. Заиста више. Били су Марио, Иван, Маринко ... Ко се може сјетити свих?
Јанко: Да ли је било неко старији?
Вицка: Били су Иван Иванковић, Мате Шего и други.
Јанко: А шта су им после рекли?
Вицка: Рекли су да се тамо заиста нешто догађа. Нарочито кад су видели како смо потрчали горе. Неки су такође видели сјај светлости када је Госпа дошла.
Јанко: Да ли су тада биле мале Милка и Иван покојног Јозе? [присутно првог дана].
Вицка: Не, нису били тамо.
Јанко: Како то да их није било?
Вицка: Шта ја знам! Милкина мама није дала дозволу. Марија (његова сестра) је дошла; Милка је била добра за мајку. Уместо тога, овај Иван, који је био мало старији од нас [рођен је 1960. године], није желео да има никакве везе са нама дрским. И тако нису дошли.
Јанко: Добро. Када сте се вратили кући?
Вицка: Ко први ко после.
Јанко: Ваш Маринко ми је рекао да је Иванка горко плакала по повратку.
Вицка: Да, тако је. Већина нас је плакала, посебно она. Како не заплакати?
Јанко: Зашто баш она?
Вицка: Али, већ сам вам рекла да јој је Госпа говорила о својој мајци. И знате како је: мама је мама.
Јанко: Добро. Кажете да ју је Госпа уверила да је њена мајка с њом и да јој је добро.
Вицка: То је истина. Али ко не воли своју мајку?