Међугорје: глас младима фестивала

У заједништву намера и духа са Светим оцем, Црква у Међугорју је желела да је учини темом Светског дана младих који је одржан у Риму: „Реч Божја постаде тело...“ и желела је да размисли о тајни оваплоћења, о чуду Бога који постаје човек и који одлучује да остане са човеком Емануилом у Евхаристији.
Свети Јован у Прологу свог Јеванђеља, говорећи о Речи Божијој као о светлости која долази да осветли таму света, каже: „Дошао је међу свој народ, али његови га не примише. Али онима који су га дочекали дао је моћ да постану деца Божија: онима који верују у његово име, који нису рођени крвљу, вољом тела, или вољом човечјом, него Богом.”( Јн 1,12-13) Ово божанско синовство било је управо плод благодати Међугорја у данима Фестивала.
Преко Марије, Емануилове мајке и наше мајке, млади су отворили своја срца Богу и препознали га као свог Оца. Последице овог сусрета са Богом Оцем, који нас у свом Сину Исусу откупљује и окупља, били су радост и мир који су прожимали срца младих људи, радост која се могла осетити, али и којој се дивити!
Како сећање на ове дане не би остало само у причи хронике, одлучили смо да као сведочанство примљених милости изнесемо искуства и намере неких младих људи од 18 до 25 година.

Пјерлуиђи: „Искуство обожавања на овом фестивалу лично ми је дало мир, мир који сам тражио у свакодневном животу, али који у стварности нисам могао да нађем, мир који траје, који се рађа у срцу. Током клањања схватио сам да ако отворимо своја срца Господу, Он улази и преображава нас, само треба да желимо да га упознамо. Истина је да су овдје у Међугорју мир и спокој другачији него у другим мјестима, али управо ту почиње наша одговорност: морамо пресадити ову оазу, не смијемо је задржати само у срцу, морамо је донијети другима, без наметања, али са љубављу. Госпа нас моли да сваки дан молимо круницу, а не да држимо ко зна какве говоре и обећава нам да само круница може чинити чуда у нашем животу. "

Паола: „За време причешћа много сам плакала јер сам била сигурна, осећала сам да је у Евхаристији Бог присутан и присутан у мени; мој плач беше од радости а не од туге. У Међугорју сам научио да плачем од радости."

Данијела: „Из овог искуства добила сам више него што сам очекивала; Нашао сам мир и верујем да је ово најдрагоценије што носим кући. Нашао сам и радост коју сам неко време изгубио и нисам могао да нађем; овде сам схватио да сам изгубио радост јер сам изгубио Исуса."
Многи млади људи стигли су у Међугорје са жељом да схвате шта да раде са својим животом, највеће чудо је, као и увијек, промјена срца.

Кристина: „Дошла сам овде са жељом да схватим шта је мој пут, шта треба да радим у животу и чекала сам знак. Трудио сам се да будем пажљив према свим емоцијама које сам осећао, надао сам се да ћу препознати и доживети у себи ту празнину коју осећаш када сретнеш Исуса у Евхаристији. Тада сам схватио, такође слушајући сведочења младих сестре Елвире, да је знак који морам да тражим промена срца: да научим да се извиним, да не одговарам ако сам увређен, укратко, да научим да будем понизан. Одлучио сам да себи поставим неке практичне тачке које треба да пратим: пре свега да спустим главу, а онда бих желео да дам знак својој породици тако што ћу научити више да ћуте и да слушају.

Марија Пија: „На овом фестивалу су ме веома импресионирали извештаји и сведочења и открила сам да сам имала погрешан начин молитве. Раније када сам се молио увек сам имао тенденцију да питам Исуса, док сам сада схватио да пре него што било шта питамо, морамо се ослободити себе и понудити свој живот Богу.То ме је увек плашило; Сећам се да када сам читао Оче наш, нисам могао да кажем „Буди воља Твоја“, никада нисам успео да превазиђем себе да се потпуно предам Богу, јер сам се увек плашио да ће се моји планови сукобити са плановима Божијим. схватили да је битно да се ослободимо себе, јер иначе не идемо напред у духовном животу." Онај ко се осећа као дете Божије, ко доживљава његову нежну и очинску љубав, не може у себи носити огорченост или непријатељство. Ова основна истина нашла је потврду у искуству неких младих људи:

Мануела: „Овде сам искусила мир, спокој и опрост. Много сам се молио за овај поклон и на крају сам успео да опростим."

Мариа Фиоре: „У Међугорју сам могла видјети како се свака хладноћа и свака хладноћа у односима топи у топлини Маријине љубави. Схватио сам да је важно општење, оно што се живи у љубави Божијој; ако неко остане сам, с друге стране, умире, чак и духовно. Свети Јован завршава свој Пролог речима. „Од пуноће његове сви примисмо благодат на благодат“ (Јн. 1,16); и ми желимо да закључимо да смо у овим данима искусили пуноћу живота, искусили да се живот утелови у сваком човеку који га дочека и даје плодове вечне радости и дубоког мира сваком срцу које се отвори.
Са своје стране, Марија није била само посматрач ових „чуда“, већ је својом понудом свакако допринела остварењу Божијег плана за сваку младу особу која је присутна на Фестивалу.

Извор: Ецо ди Мариа, број 153