Падре Пио у својим писмима говори о Анђелу чувару: то је оно што он каже

У писму које је Падре Пио написао Раффаелини Церасе 20. априла 1915. године, светац узвисује љубав Божију која је човеку дала тако велик дар као Анђео чувар:
«О Раффаелина, колико је утјешно знати да смо увијек у притвору небеског духа, који нас чак и не напушта (дивљење!) Чином који се гади Богу! Како је слатка ова велика истина за верујућу душу! Кога се онда може побожна душа плашити онога ко покушава да воли Исуса, имајући увек са собом тако угледног ратника? Или можда није био један од многих који су заједно са анђелом Светим Михаилом тамо горе у емпирију бранили част Божију против сатане и против свих осталих побуњених духова и коначно их свели на свој губитак и везали натраг у пакао?
Па, знајте да је још увек моћан против Сатане и његових сателита, његова добротворност није пропала, нити може икада да нас одбрани. Стекните добру навику да увек мислите на њега. Да нам је близу небески дух, који нас од колевке до гроба ни на тренутак не напушта, води, штити као пријатељ, брат, увек мора успети да нас утеши, посебно у најтужнијим часовима за нас.
Знајте, или Раффаелина, да се овај добри анђео моли за вас: он нуди Богу сва ваша добра дела која чините, ваше свете и чисте жеље. У часовима када вам се чини да сте сами и напуштени, не жалите се што немате пријатељску душу, којој се можете отворити и поверити јој своје болове: забога, не заборавите овог невидљивог сапутника, увек присутног да те слушам, увек спреман да те утешим.
О дивна присност, о блажено друштво! Или кад би сви људи знали како да разумеју и цене овај веома велики дар који нам је Бог, у прекомерној љубави према човеку, доделио овај небески дух! Често се сетите његовог присуства: потребно је поправити га оком душе; хвала му, моли га. Тако је нежан, тако осетљив; поштујте га. Непрестано се плашите да не увредите чистоту његовог погледа. Често призивајте овог анђела чувара, овог благотворног анђела, често понављајте прелепу молитву: „Анђео Божији, који си мој чувар, поверен ти добротом небеског Оца, просвети ме, чувај, води ме сада и увек“ ( Еп. ИИ, стр. 403-404).

Испод је одломак екстазе коју је Падре Пио имао у манастиру Венафро 29. новембра 1911. године, у којој Светац разговара са својим анђелом чуваром:
«», Анђео Божији, Анђеле мој… зар ниси под мојим чувањем?… Бог ми те дао! Да ли си створење? ... или си створење или си креатор ... Да ли си креатор? Не. Дакле, ти си створење и имаш закон и мораш се повиновати... Мораш да останеш поред мене, или хоћеш или не желиш... наравно... И он почиње смејати се ... чему се смејати? ... Реци ми нешто ... мораш да ми кажеш ... ко је био овде јуче ујутру? ... и он почне да се смеје ... мораш да ми кажеш ... ко је он био? ... или Реадер или Гуардиан... па реците ми... да ли је он можда њихов секретар?... Па одговорите... ако не одговорите, ја ћу рећи да је то био један од оне друге четворице... А он почиње да се смеје... Анђео почиње да се смеје!... Па реци ми... Нећу те оставити, док ми не кажеш... Ако не, питаћу Исуса... и онда чујеш ...Тако да не питам ту маму, ту госпођу... која ме мрко гледа... она је ту да буде скромна!... Исусе, зар није истина да је твоја мајка скромна? .. И поче да се смеје!... Па, господине (његов анђео чувар), реците ми ко је био... А он не одговара... ту је... као намерно направљен комад... Желим да знам ... Питао сам те нешто и дуго сам овде ... Исусе, ти ми реци ... И требало је толико времена да то кажем, господине! ... натерали сте ме да проговорим! толико!... да, да, Читач, Летторино!... Па, анђеле мој, хоћеш ли га спасити од рата који му спрема та хуља? хоћеш ли га спасити? … Исусе, реци ми, а зашто то дозволити? ... нећеш ли ми рећи? .увек крајичком ока ... хоћу да те погледам у лице ... мораш да ме добро погледаш ... а он поче да се смеје ... и окреће ми леђа ... да, да, смеј се... знам да ме волиш... али мораш да ме погледаш јасно.
Исусе, зашто не кажеш својој мами?… Али реци ми, јеси ли ти Исус?… Реци Исусе!… Па! ако си ти Исус, зашто ме твоја мама тако гледа? ... Желим да знам! ... Исусе, кад поново дођеш, морам да те питам неке ствари ... знаш их ... али за сада желим да их поменем ... Да су они јутрос били они пламенови у срцу? ... да ме није држао Рогерио (фра Рођерио је у то време био у самостану Венафро) чврсто ... онда је и Читалац ... срце хтело да побегне ... шта је било? ... можда је хтео да прошета? ... још нешто ... А та жеђ? ... Боже мој... шта је било? Вечерас, кад су отишли ​​Чувар и Чтец, попио сам целу флашу и жеђ нисам утажила... била ми је дужна... и растргла ме до причешћа... шта је било?... Слушај мама, нема везе што ме тако гледаш ... волим више од свих створења земље и неба ... после Исуса, наравно ... али волим тебе. Исусе, хоће ли вечерас доћи тај нитков?... Па помози оној двојици који ми помажу, заштити их, одбрани их... Знам, ти си ту... али... Анђеле мој, остани са мном! Исусе, последња ствар... дај да те пољубим... Па!... каква сласт у овим ранама!... Крваре... али ова Крв је слатка, слатка је... Исусе, сласт... Света домаћине... Љубави, Љубави која ме одржава, Љубави, да те поново видим!...“.