Зашто се венчамо? Према концепту Бога и ономе што Библија каже

Да имам децу? За лични развој и сазревање супружника? Да каналишу своје страсти?

Постање нам даје два извештаја о стварању.

У најстаријем (Пост 2,18, 24-XNUMX) он нас представља, усред природе која трепери од живота, целибат у потпуној самоћи. Господ Бог је рекао: „Није добро да човек буде сам: ја хоћу да му помогнем као он“. Помоћ за насељавање усамљености човека. „Зато ће човек напустити свог оца и своју мајку и сјединити се са својом женом и њих двоје ће бити једно тело“: једно једино оваплоћено биће, тако присно биће сједињење мисли, срца и тела, потпуна заједница људи.

У другој причи, новијој, чак и ако је уметнута у прво поглавље Постања (1,26:28-XNUMX), човек (у једнини која окупља два пола) је представљен као лик једног Бога за више особа, о Богу који говори у множини: Направимо човека…; дефинисана је као целина са две комплементарне половине: Бог је створио човека по свом лику…; мушко и женско.

Тројични Бог стога ствара рађајући људски пар: из њега ће се родити тројство љубави (отац, мајка, син) које ће нам открити да је Бог љубав и стваралачка љубав.

Али било је греха. Хармонија међуљудских односа је нарушена и у сексуалном сектору (Пост 3,7:XNUMX).

Љубав се преображава у полну пожуду и више не доминира радост која је дар Божији, него ропство, то јест жудња тела (1 Јн. 2,16).

У овом поремећају осећања и чула се укорењује неповерење према сексуалном и готово неспојивост сексуалних односа са близином Божијом (Пост 3,10; Изл 19,15; 1 Сам 21,5).

Песма над песмама је најпоштованији, највећи, најнежнији, најоптимистичнији, најентузијастичнији, па чак и најреалистичнији што је написано или речено о браку у свим његовим духовним и телесним компонентама.

Све Свето писмо представља брак као стање пуноће за брачни пар и за децу која се из њега рађају.

Брак је велико и свето звање ако се живи по Божијем науму, па се Црква својом тајном венчања представља вереницима, супружницима и породицама као њихов најбољи савезник.

Јединство пара, његова верност, његова нераскидивост, његова срећа, нису природни, спонтани и лаки плодови наше културе. Далеко од тога! Наше поднебље је тешко за љубав. Постоји страх од прављења планова или избора који неопозиво обавезују читав живот. Срећа је, пак, у трајању љубави.

Човек има велику потребу да упозна своје корене, да упозна себе. Пар, породица долазе од Бога.

Хришћански брак је, као и сам човек, продужетак, саопштење саме тајне Божије.

Постоји само једна патња: патња бити сама. Бог који је одувек био једна особа увек би био иста несрећа, моћан и усамљени егоиста, схрван сопственим благом. Такав човек не би могао бити Бог, јер Бог је сама срећа.

Постоји само једна срећа: да волиш и да будеш вољен. Бог је љубав, он је увек и нужно био. Он увек није био сам, он је породица, породица љубави. У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога и Реч беше Бог (Јн 1,1). Отац, Син и Свети Дух: три личности, један Бог, једна породица.

Бог-Љубав је породица и он је све чинио на своју прилику. Све се водило љубављу, све је постало породица.

Прочитали смо прва два поглавља Постања. У ова два извештаја о стварању, мушкарац и жена заједно сачињавају клицу и модел човечанства какво Бог жели уопште. О свему што је учинио у данима стварања, Бог је рекао: Добро је. Само за човека је Бог рекао: Није добро. Није добро да човек буде сам (Пост 2,18). У ствари, ако је човек сам, он не може да испуни свој позив као слика Божија: да би био љубав потребно је да ни он није сам. Потребан му је неко ко стоји испред њега, ко му пристаје.

Да би личио на Бога-Љубав, на Бога једног у три лица, човек мора да буде сачињен од два слична и истовремено различита, једнака, приведена телом и душом једно другом динамиком љубави, у таквој на начин да су једно и да из њихове заједнице може постојати и расти трећи човек, син. Ово треће лице је, изван њих самих, њихово конкретно јединство, њихова жива љубав: све сте то ви, све сам ја, све смо то нас двоје у једном телу! Због тога је пар мистерија Божја, коју само вера може у потпуности открити, коју једино Црква Исуса Христа може да слави каква јесте.

Говоримо, и са добрим разлогом, о мистерији сексуалности. Исхрана, дисање, циркулација крви су функције организма. Сексуалност је мистерија.

Сада можемо разумети ово: оваплоћењем, Син се венчава са човечанством. Он оставља свог Оца, узима људску природу: Бога-Сина и човека Исуса из Назарета у једном телу, ово тело рођено од Дјеве Марије. У Исусу је сав Бог и сав човек: он је прави Бог и прави човек, потпуни Бог и потпуни човек.

Брак пар екцелленце је брак Бога са људима, кроз оваплоћење његовог Сина. Ево Брак, са великим словом, дефинитиван, бескрајно богат љубављу. Због своје невесте, Син се предао смрти. За њу се предаје у причешће... Царство небеско је као цар који је сину своме приредио свадбу... (Мт 22,2-14). Мужеви, волите своје жене као што је Христос волео Цркву и себе предао за њу... (Еф 5,25, 33-XNUMX).

Па, Господ тражи кроз Цркву да се мушкарци и жене предају једни другима у љубави за живота, да прихвате част и милост да означавају и живе овај завет Христов и Цркве његове, да буде њена тајна, његов осетљив знак, видљив свима.

У суштини оно што мушкарац очекује од жене, а жена од мушкарца је бесконачна срећа, вечни живот, Бог.

Ништа мање. Управо овај луди сан чини потпуни поклон могућим на дан венчања. Без Бога је све ово немогуће.