Оно што је света Терезија рекла после визије пакла

Света Тереза ​​Авилска, која је била један од водећих писаца свог века, имала је од Бога привилегију да сиђе у пакао док је још била жива. Тако он у својој „Аутобиографији“ описује шта је видео и осећао у дубинама пакла.

„Налазећи се једног дана у молитви, изненада су ме одвели у пакао телом и душом. Схватио сам да је Бог хтео да ми покаже место које су припремили демони и да бих заслужио за грехе у које бих упао да нисам променио свој живот. Колико година морам да живим, никад не могу заборавити ужас пакла.

Улаз у ово мучно место чинио ми се сличним врстама пећнице, ниским и мрачним. Тло није било ништа друго него ужасно блато, пуно отровних гмизаваца и осећао се неподношљив мирис.

Осетио сам у својој души ватру, од које не постоје речи које би могле истовремено описати природу и моје тело у налету најжешћих мука. Велики болови које сам већ претрпео у животу нису ништа у поређењу с оним који се осећа у паклу. Надаље, идеја да ће болови бити бескрајни и без икаквог олакшања употпунила је мој терор.

Али та мучења тела нису упоредива са онима душе. Осјетио сам бол, близак мом срцу, тако осјетљиво и, истовремено, толико очајно и тако горко тужно да бих га узалуд покушао описати. Рекавши да бол од смрти пати у сваком тренутку, рекао бих мало.

Никада нећу наћи прикладан израз да представим ову унутрашњу ватру и тај очај, који представљају управо најгори део пакла.

Сва нада у утјеху угасила се на том ужасном мјесту; можете да удишете штеточински ваздух: осећате се угушено. Нема зраке светлости: нема ничега осим таме, а ипак, о мистерији, без икаквог светла које светлите, можете видети колико је одбојније и болније што се може видети.

Уверавам вас да све што се може рећи о паклу, оно што читамо у књигама мучења и различитих мука због којих демони трпе проклете није ништа у поређењу са стварношћу; постоји иста разлика која пролази између портрета особе и саме особе.

Изгарање у овом свету је врло мало у поређењу с оном ватром коју сам осећао у паклу.

Прошло је отприлике шест година од те застрашујуће посете паклу и ја, описујући то, и даље осећам таквим ужасом да ми крв смрзне у венама. Усред својих покушаја и болова често се сећам тог сећања и онда колико ме неко може претрпети на овом свету чини ми се смехом.

Зато буди вечно благословљен, Боже мој, јер си ме натјерао да доживим пакао на најстварнији начин, надахнувши ми најживији страх за све што га може довести. "