Данашње еванђеље 29. фебруара 2020. са коментаром

Из Еванђеља Исуса Христа према Луки 5,27-32.
У то време Исус је угледао порезника по имену Леви како седи у пореској управи и рекао му је: „Прати ме!“.
Он је, оставивши све, устао и кренуо за њим.
Тада му је Леви приредио сјајан банкет у својој кући. Била је гомила цариника и других људи који су седели с њима за столом.
Фарисеји и њихови књижевници промрмљали су и рекли ученицима: „Зашто једете и пијете са цариницима и грешницима?
Исус је одговорио: «Лекару нису потребни здрави, већ болесни;
Нисам дошао да позовем праведнике, већ грешнике да се обрате “.

Јулиана из Норвицха (између 1342-1430 цц)
Енглески повучени

Откривења божанске љубави, погл. 51-52
„Дошао сам да позовем ... грешнике да се преобрате“
Бог ми је показао господара који свечано седи у миру и одмору; нежно посла свог слугу да изврши његову вољу. Слуга је пожурио да трчи за љубављу; али, ето, пао је са литице и био тешко повређен. (...) У слузи ми је Бог показао зло и слепило изазвано падом Адама; и у томе служим мудрости и доброти Сина Божијег. У Господу ми је Бог показао своје саосећање и сажаљење према Адамовој несрећи, а у истом Господу највише племенитост и бескрајну славу којој човечанство је уздигнут страдањем и смрћу Сина Божијег. Зато је наш Господ веома срећан због сопственог пада [у овом свету у својој муци], због узвишености и пуноће среће коју је достигло човечанство, која премашује свакако оно што бисмо имали да Адам није пао. (...)

Стога немамо разлога за туговање, као што је наш грех проузроковао Христово страдање, нити разлога за радост, јер је због његове бескрајне љубави страдао. (...) Ако се догоди да паднемо због слепила или слабости, одмах устанимо, на слатки додир благодати. Исправимо се свом својом добром вољом следећи учење свете Цркве, у складу са тежином греха. Идемо Богу заљубљени; немојмо никада очајавати, али нисмо ни превише непромишљени, као да пад није важан. Искрено признајемо своју слабост, знајући да не бисмо могли да стојимо ни тренутка да немамо благодати Божје. (...)

Исправно је да наш Господ жели да оптужујемо и истинито и одано признамо наш пад и сво зло које следи, знајући да га никада не можемо поправити. У исто време жели да лојално и истинито препознамо вечну љубав коју има према нама и обиље његове милости. Видевши и препознајући обоје заједно са његовом благодаћу, ово је смерно признање које наш Господ очекује од нас и које је његово дело у нашој души.