Вика из Међугорја: Госпа се појавила у цркву

Јанко: Вицка, ако се сећаш, већ смо два-три пута причали када се Госпа појавила у жупном дому.
Вицка: Да, разговарали смо о томе.
Јанко: Нисмо се баш договорили. Хоћемо ли сада све да разјаснимо?
Вицка: Да, ако успемо.
Јанко: Добро. Најпре покушај да запамтиш ово: ти боље од мене знаш да су ти у почетку стварали потешкоће, нису ти дозволили да одеш у Подбрдо на сусрет са Госпом.
Вицка: Знам боље од тебе.
Јанко: Добро. Волео бих да се сетите тог дана када је после првих указања, непосредно пред време указања, полиција дошла да вас тражи. Марија ми је рекла да ју је упозорила једна од њених сестара, која је потом и све вас упозорила, рекавши да се негде сакријете.
Вицка: Сећам се; брзо смо се окупили и побегли из земље.
Јанко: Зашто си побегао? Можда ти не би ништа урадили.
Вицка: Знаш, драги мој оче, како кажу: ко се једном опекао... Уплашили смо се и побегли.
Јанко: Где си отишао?
Вицка: Нисмо знали где да се склонимо. Отишли ​​смо у цркву да се сакријемо. Дошли смо кроз поља и винограде, да се не види. Стигли смо до цркве, али је била затворена.
Јанко: Па шта?
Вика: Мислили смо: Боже, куда да идемо? Срећа да је у цркви био један фратар; молио се. Касније нам је испричао да је у цркви чуо глас који му је рекао: Иди спаси момке! Отворио је врата и изашао. Одмах смо га опколили као рибе и замолили га да нас сакрије у цркви. (Био је то отац Јозо, парох, до тада против. Од тада је постао за).
Јанко: Шта је са њим?
Вицка: Најурио нас је у жупни двор. Натерао нас је да уђемо у собу фра Веселко, закључао нас је и изашао.
Јанко: А ти?
Вицка: Мало смо се скупили. Онда нам се вратио тај свештеник са две монахиње. Тешили су нас говорећи нам да се не плашимо.
Јанко: Па?
Вицка: Почели смо да се молимо; неколико тренутака касније Госпа је дошла међу нас. Била је веома срећна. Са нама се молио и певао; рекао нам је да се ничега не плашимо и да ћемо се било чему одупрети. Поздравила се и отишла.
Јанко: Да ли ти је боље?
Вицка: Свакако боље. И даље смо били забринути; да су нас нашли, шта би нам урадили?
Јанко: Значи, јавила ти се Госпа?
Вицка: Већ сам ти рекла.
Јанко: А људи јадни шта су урадили?
Вицка: Шта је могао да уради? Молио се и народ. Сви су били забринути; говорило се да су нас одвели и стрпали у затвор. Све је речено; знаш какви су људи, кажу шта им падне на памет.
Јанко: Да ли вам се Госпа указивала други пут на том месту?
Вицка: Да, неколико пута.
Јанко: Кад си дошао кући?
Вицка: Кад је пао мрак, око 22 сата.
Јанко: На улици, јеси ли кога срео? Од народа или полиције.
Вицка: Ниједан. Нисмо се вратили на пут, већ на село.
Јанко: Кад си дошао кући, шта су ти рекли родитељи?
Вицка: Знаш како је; били су забринути. Онда смо све испричали.
Јанко: Добро. Како то да сте једном тврдоглаво тврдили да вам се Госпа никада није указала у парохији и да се тамо никада неће појавити?
Вицка: Таква сам: једно мислим, а остало заборавим. Госпа нам је једном рекла да нам се никада неће појавити у одређеној просторији. Једном смо ту почели да се молимо, надајући се да ће она доћи. Уместо тога, ништа. Молили смо се и молили, а она није дошла. Опет смо почели да се молимо, и ништа. [Шпијунски микрофони су били сакривени у тој просторији]. Тако?
Вицка: Онда смо отишли ​​у собу у којој се он сада појављује. Почели смо да се молимо…
Јанко: А Госпа није дошла?
Вицка: Чекај мало. Дошла је одмах, чим смо почели да се молимо.
Јанко: Је ли ти рекао нешто?
Вицка: Рекла нам је зашто није дошла у ту собу и да никада неће доћи.
Јанко: Јеси ли је питао зашто?
Вика: Наравно да смо га питали!
Јанко: А она?
Вицка: Рекао нам је своје разлоге. Шта је друго требало да уради?
Јанко: Можемо ли и ми знати ове разлоге?
Вицка: Знаш их; Рекао сам ти. Па оставимо то на миру.
Јанко: Добро. Важно је да се разумемо. Дакле, можемо закључити да се и Госпа појавила у жупном дому.
Вика: Да, рекла сам ти, чак и ако то није све. Почетком 1982. много пута се појављивала у жупном дому пре него што је прешла у цркву. Понекад се у том периоду појављивала и у трпезарији.
Јанко: Зашто баш у трпезарији?
Вицка: Ево. За то време са нама је једном био и један од уредника ГИас Концила. [„Ла Воце дел Цонцилио“, које се штампа у Загребу, најтиражније су католичке новине у Југославији]. Тамо смо разговарали са њим. У време указања замолила нас је да ту станемо и помолимо се.
Јанко: А ти?
Вика: Почели смо да се молимо и Госпа је дошла.
Јанко: Шта си онда урадио?
Вицка: Као и обично. Молили смо се, певали, питали је неколико ствари.
Јанко: А шта је радио репортер редакције?
Вицка: Не знам; Мислим да се молио.
Јанко: Зар се овако завршило?
Вицка: Да, за то вече. Али исто се десило и три друге ноћи.
Јанко: Госпа је увек долазила?
Вицка: Свако вече. Тај уредник нас је једном ставио на тест.
Јанко: О чему се радило, ако није тајна? Без тајни. Рекао нам је да покушамо ако видимо Мадону затворених очију.
Јанко: А ти?
Вицка: Пробала сам јер сам и ја била заинтересована да знам. Била је иста ствар: свеједно сам видео Мадону.
Јанко: Драго ми је да си се сетио овога. Само сам хтео да те питам.
Вика: И ја нешто вредим...
Јанко: Хвала. Ти знаш многе ствари. Тако да смо и то рашчистили.