Вицка из Међугорја "Госпа је увијек с нама чак и у потешкоћама"

Јанко: Питаћу те нешто посебно, а ти можеш да ми одговориш ако хоћеш.
Вицка: У реду је.
Јанко: Свима нам је позната патња и невоље које сте доживели на почетку, појединачно и групно, у вези са оним што вам се догодило. Питам вас сада: да ли сте збуњени, или сте толико збуњени да сте пожелели да се ништа није догодило?
Вицка: Не, не. Ово никад!
Јанко: Стварно никад?
Вицка: Никад. Госпа ми је увек била близу; Имао сам то у срцу и знао сам да ће она победити. Апсолутно нисам размишљао о потешкоћама током указања; у ствари, не могу да смислим ништа друго.
Јанко: Добро, за време указања. Али после?
Вицка: Ни после. Понекад ми је пало на памет да су ме могли и затворити. Али Госпа ми је дала чврсту веру да ће и тамо бити са мном. А ко би ми ишта могао?
Јанко: Чуо сам од једне ваше сапутнице да је имала тренутке када је пожелела да никада није била умешана у те догађаје. Истину, међутим, он ми је одмах рекао: „Када је дошао тренутак да се сретнем са Госпом, није било силе која би ме спречила да јој пођем у сусрет”.
Вицка: Можда. Говорио сам само за себе; Знам о коме говориш. Шта хоћеш, толико глава и толико мишљења. Она је, јадна, толико пропатила; понајвише.
Јанко: Па кажеш да ниси малодушан.
Вицка: Не, сваким даном смо били све чвршћи и храбрији.
Јанко: Па морам да ти верујем.
Вицка: Зашто не? Ако имате нешто да кажете, реците и не плашите се.
Јанко: Ја се ничега не бојим. Драго ми је да је тако испало. Међутим, Вицка, знао сам да од првог сусрета имаш болне и тешке тренутке. Да ли се сећате неког од ових тренутака?
Вицка: Било их је много; није их могуће навести. Можете то замислити; Већ сам ти рекао о овоме. Звао нас је сад једног сад другог. Ругали су нам се, претили су нам. Шта желиш да ти кажем? Било је страшно. Да нас Госпа није охрабрила, не знам где бисмо завршили. Хвала Богу и Госпи све смо издржали.