Вицка из Међугорја: питања постављена Госпи

Јанко: Вицка, сви знамо да сте се ви визионари од почетка ослобађали постављања питања Госпи. И тако сте наставили до данас. Да ли бисте могли да се сетите шта сте је најчешће питали?
Вицка: Али, питали смо је за све, за све што ми је пало на памет. А онда оно што су други предложили да је питамо.
Јанко: Тачније објаснити.
Вицка: Већ смо рекли да смо на почетку питали ко је она, шта жели од нас визионара и од људи. Али ко би могао да се сети свега?
Јанко: Добро, Вицка, али нећу те тако лако оставити на миру.
Вицка: Уверена сам у то. Затим ме питајте неколико питања и ако будем у могућности, одговорићу вам.
Јанко: Знам да ви видеоци нисте били увек заједно. Ко у Сарајеву, ко у Високом, а ко још у Мостару. Ко зна сва места на којима сте били! Такође је јасно да нисте постављали иста питања о Госпи. Од овог тренутка, одговори које тражим од вас се тичу само вас.
Вицка: Чак и кад смо заједно, не питамо исте ствари. Свако поставља његова питања, у складу са задацима. Већ сам вам рекао да ме питате само оно што се мене тиче; шта могу и шта сме да вам кажем, кажем вам.
Јанко: Добро. Не можете одговорити на све.
Вицка: Да, сви то знамо. Колико пута сте и Госпи поставили нека питања преко мене, али само сте желели да знамо. Као да се не сећате!
Јанко: Добро, Вицка. Ово ми је јасно. Онда кренимо.
Вицка: Само напред и говори; Већ сам рекао.
Јанко: Прво ми реци ово. У почетку сте често питали да ли ће вам Госпа оставити знак свог присуства у Међугорју.
Вицка: Да, то добро знаш. Хајде.
Јанко: Богородице, да ли ти је одмах одговорила о томе?
Вицка: Не. И ви то сигурно знате, али свеједно ћу одговорити. Кад смо је питали, у почетку је једноставно нестала или почела да пева.
Јанко: И опет сте га питали?
Вицка: Да, али то није било једино што смо тражили. Колико смо јој питања поставили! Сви су предложили нешто да питају.
Јанко: Не сви!
Вицка: Не сви. Јесте ли и ви нешто питали?
Јанко: Да, то морам да признам.
Вицка: Па, ево, видите! Када су људи почели ово да раде, многи су предложили питања: нешто за њих лично, нешто за њихове вољене; посебно за болесне.
Јанко: Једном сте ми рекли да вам је Госпа рекла да је не питате о свему.
Вицка: Не само једном, већ много пута. Једном је и мени лично рекао.
Јанко: И стално сте је питали?
Вицка: Сви знају: да, наставили смо.
Јанко: Али зар се Госпа није наљутила због овога?
Вицка: Никако! Госпа не зна да иритира! Већ сам рекао.
Јанко: Свакако је било неких чудних или не озбиљних питања.
Вицка: Наравно. Било их је свакаквих.
Јанко: А да ли вам је Госпа одговорила?
Вицка: Већ сам ти рекла не. Правио се да није чуо. Понекад је почињао да се моли или пева.
Јанко: А јеси ли ишао даље овако?
Вицка: Да, да. Осим што јој је док је објашњавала живот нико није могао постављати питања.
Јанко: Да ли те је зауставила?
Вицка: Да, рекла нам је. Али није било времена ни за постављање питања: чим је стигао, поздравио нас је и започео приповедање. Не можете је прекидати да поставља питања! И чим је завршио, наставио је да се моли, онда нас је поздравио и отишао. Па када бисте могли да јој постављате питања?
Јанко: Можда ти је било добро. Мислим да су вас та питања већ уморила.
Вицка: Да, зар не? Прво, током целог дана људи вас замарају питањима: хајде, питајте је ово, питајте је оно ... Онда опет након указања: да ли сте је питали? шта ти је одговорио? и тако даље. Никад се није завршило. А не можете ни да се сетите свега. Сто нереда: има оних који вам напишу велико слово, а унутра је само једно питање ... Нарочито када је написано ћирилицом [карактер је теже читљив, нарочито ако је написан руком], или нечитким рукописом. Тешко је само.
Јанко: Јесте ли добили писма на ћирилици?
Вицка: Како да не! И то грозним рукописом. У сваком случају, да могу да их прочитам, питао бих Госпу шта пре остатка.
Јанко: Добро, Вицка. И тако је трајало до данас.
Вицка: Већ сам ти рекла. Кад је Госпа једном од нас говорила о свом. живот, тада није могао ништа да је пита.
Јанко: То већ знам. Али желео бих да знам да ли је било некога ко је, са неким питањем, желео да вас тестира или натера да паднете у замку.
Вицка: Као да се то догодило само једном! Понекад је Госпа неке људе именовала именом и рекла нам да не обраћамо пажњу на њихова питања или једноставно да не одговарамо ни на шта. Мој отац, да то нисмо учинили, ко зна где бисмо завршили! Ми смо још увек деца; а затим слабо образовани и неискусни дечаци. Међутим, не бих желео да се више заустављам на овој теми.
Јанко: У реду. И хвала и на ономе што сте већ рекли. Радије ми реците како мислите: до када ћете моћи да постављате питања Госпи?
Вицка: Све док нам то дозвољава.
Јанко: У реду. Хвала још једном.